U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca „AA“ iz ..., koga zastupa punomoćnik Milan Gucunja, advokat iz ..., protiv tuženog BB ..., sada VV ..., koju zastupa punomoćnik Vladimir Dimitrijević, advokat iz ..., radi duga, vrednost predmeta spora 100.000 evra, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.4443/16 od 16.03.2017.godine, u sednici veća održanoj dana 02.11.2017.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.4443/16 od 16.03.2017.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Kragujevcu je presudom P br. 230/2016 od 22.04.2016. godine, u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev za utvrđenje da je odredba člana 3. stav 2. predugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 03.12.2015.godine kojom se prodavac u slučaju odustajanja obavezao da kupcu vrati datu kaparu ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu isplati iznos od 100.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od donošenja presude do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 232.137,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti do isplate.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 4443/16 od 16.02.2017.godine preinačio prvostepenu presudu Privrednog suda u Kragujevcu, tako što je utvrdio da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 3. stav 2. Predugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 03.12.2015.godine, kojom se prodavac u slučaju odustajanja obavezao da kupcu vrati datu kaparu. Obavezao je tuženog da tužiocu isplati iznos od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.04.2016.godine pa do isplate. Obavezao je tuženog da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 699.070,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tuženog ne ukazuje se na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Neosnovan je revizijski navod da je drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev time što je obavezao tuženog da tužiocu isplati 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od 22.04.2016.godine do isplate, a tužbeni zahtev je postavljen na isplatu iznosa od 100.000 evra u stranoj valuti, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tuženi dužan svoju obavezu ispuniti u domaćem novcu u dinarskoj protivvrednosti tužbenog zahteva iskazanog u stranoj valuti, a saglasno članu 395. ZOO i članu 54. Zakona o Narodnoj banci. Stoga, kada se tužbom traži obavezivanje tuženog na isplatu tužiocu određenog novčanog iznosa u stranoj valuti, ako je tužbeni zahtev osnovan, tuženi se obavezuje na isplatu dinarske protivvrednosti te strane valute na dan isplate. Što se tiče zakonske zatezne kamate koja je drugostepenom presudom tužiocu dosuđena od 22.04.2016.godine ni tu nema prekoračenja tužbenog zahteva, obzirom da je prvostepeno presuđenje 22.04.2016. godine, a upravo je ta presuda preinačena i usvojen tužbeni zahtev.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac, kao kupac i tuženi, kao prodavac zaključili su predugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 13.12.2015.godine. Prema predugovoru obaveza stranaka je bila da zaključe ugovor o kupoprodaji nepokretnosti definisanih članom 1. predugovora za ukupnu kupoprodajnu cenu od 637.000 evra. Ugovorena je i uplata kapare u iznosu od 100.000 evra na dan zaključenja predugovora. Članom 3. stav 2. predugovora stranke su se saglasile da ugovor zaključe i overe najkasnije do 30.12.2015.godine, a ukoliko kupac odustane od kupovine predmetnih nekretnina ili ne isplati preostali iznos ugovorene kupoprodajne cene do dana zaključenja i overe ugovora o kupoprodaji prodavac zadržava pravo na iznos od 100.000 evra dat na ime kapare. Ukoliko prodavac odustane od prodaje obavezan je da kupcu vrati datu kaparu. Predugovor je solemnizovan od strane javnog beležnika 03.12.2015.godine. Tužilac je na račun tuženog uplatio iznos od 100.000 evra. Tuženi je obavestio tužioca da odustaje od zaključenja ugovora o prodaji i uplaćeni iznos kapare vratio je tužiocu 04.02.2016.godine.

Kod ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, smatrajući da u konkretnom slučaju kapara nije ugovorena kao odustanica u smislu člana 83. ZOO zbog čega tuženi ne duguje tužiocu udvojeni iznos kapare.

Po stanovištu drugostepenog suda parnične stranke su predvidele da od ugovora mogu odustati i kupac i prodavac, pa je tuženi koristeći ovo ovlašćenje uputio tužiocu, kao kupcu obaveštenje o odustanku od ugovora. Stoga za odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu je relevantno da li je odredba člana 83. stav 2. ZOO imperativne ili dispozitivne prirode, te da li je ugovaranje posledica odustanka od ugovora ništavo ako je u suprotnosti sa posledicama propisanim ovom zakonskom odredbom. Po pravilnom zaključku drugostepenog suda kada je uz kaparu ugovoreno pravo odustanka od ugovora to pravo ima svaka od stranaka uz jednake pravne posledice odustanka. Jednake pravne posledice odustanka obezbeđuju se tako što ona strana koja je kaparu dala nema pravo na vraćanje već je gubi, a strana koja je primila kaparu vraća je udvojeno. Ovo sa razloga što davanjem kapare i odustankom od ugovora one strane koja je kaparu dala njena imovina se umanjuje za vrednost kapare, jer nema pravo na njeno vraćanje. Ako od ugovora odustaje strana koja je kaparu primila samo vraćanje kapare ne umanjuje njenu imovinu, jer vraća ono što je primila od suprotne strane, a tek vraćanjem udvojene kapare i njena imovina bi se umanjila za iznos visine kapare koja je ugovorena kao odustanica. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenom člana 83. stav 2. ZOO obavezao tuženog da tužiocu isplati 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, što sa prethodno vraćenim iznosom od 100.000 evra predstavlja udvojenu kaparu po predugovoru zaključenom između parničnih stranaka od koga je tuženi odustao.

Neosnovano revident osporava da su stranke predugovorom ugovorile odustanicu u smislu člana 83. ZOO. Takođe neosnovano osporava da odredba člana 3. stav 2. predugovora nije u suprotnosti sa prinudnim propisom, jer ni odredba člana 83. stav 2. ZOO nije imperativne prirode. Suprotno stanovištu revidenta u slučaju primene odredbe člana 3. stav 2. predugovora, da je tužilac odustao od predugovora tuženi bi zadržao kaparu čime bi imovina tužioca bila umanjena, za iznos date kapare. Kako je tuženi odustao od predugovora, odnosno zaključenja budućeg ugovora, vraćanjem kapare tužiocu njegova imovina nije umanjena. Takav neravnopravni položaj ugovornih strana u pogledu pravnih posledica odustanka od ugovora suprotan je načelima ravnopravnosti stranaka, ekvivalentnosti uzajamnog davanja i drugim načelima ugovornog prava kojima se narušava ravnopravnost stranaka u ugovornom odnosu, što ugovornu odredbu čini ništavom.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić