Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 317/17 od 21.06.2017. godine, žalbe stranaka su odbijene i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P2 119/17 od 08. maja 2017. godine.

Protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 317/17 od 21.06.2017. godine, revizije su izjavili i tužilja i tužilac iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da su revizije parničnih stranaka osnovane.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bivši supružnici, čiji brak je razveden sudskom odlukom od 10.10.2016. godine. Sa njihovom zajedničkom decom, i sinom tužilje iz prvog braka nastavili su da žive u porodičnoj stambenoj zgradi u ... u ulici ... broj ... . Odnosi u njihovoj porodici su poremećeni usled višegodišnjeg psihološkog i učestalog fizičkog nasilja. To je uticalo i na njihov odnos prema deci, pa se maloletna VV – zajedničko dete parničnih stranaka priklonila tuženom – ocu, a zajednički sin parničnih stranaka i tužiljin sin iz ranijeg braka tužilji. Tužilja se tokom 2015. godine razbolela, u januaru 2016. godine, pre nego što se tužilja razbolela došlo je do konflikta parničnih stranaka, kada je tuženi uhvatio tužilju za vrat i oborio na krevet, zbog čega je bila prinuđena da pozove svoju sestru radi odbrane. Nakon toga tužilja je imala operaciju, pa je radi oporavka od operacije otišla kod sestre, ali kada se vratila u porodičnu kuću, tokom aprila 2016. godine između stranaka je izbio novi konflikt o čemu je obaveštena i policija. Više puta se obraćala Centru za socijalni rad, a podnela je i krivičnu prijavu protiv tuženog.

Porodična kuća u kojoj su ranije svi živeli vodi se na tužilju, iako predstavlja bračnu tekovinu stranaka o čemu je pokrenuta parnica za deobu bračne tekovine još pre pokretanja ovog postupka koja nije okončana. Maloletna ćerka parničnih stranaka VV rođena je ... godine, presudom o razvodu braka je dodeljena na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženom – ocu a odnosi između majke i ćerke su takođe poremećeni jer je VV u vreme bolesti majke bila zadužena da sprema kuću, muze koze i ovce, što ako ne bi uradila tužilja ju je kažnjavala. Pribegavala je i batinama, pa je poslednji put ćerku istukla 2014. godine.

Zbog disfunkcionalnih odnosa bilo je neophodno izvršiti fizičko razdvajanje majke i ćerke, pa je planom usluga Centra za socijalni rad predviđeno da se tuženi sa maloletnom VV privremeno iseli iz porodične kuće, do okončanja parnice oko podele bračne tekovine. Sud je odredio privremenu meru iseljenja tuženog sa maloletnom VV iz porodične kuće, pa se tuženi decembra 2016. godine iselio sa maloletnom VV iz porodične kuće i sada žive kao podstanari. On radi u ..., ali mora i dodatno da se angažuje da bi ostvario potrebna sredstva za izdržavanje, jer nema druge imovine. Tužilja doprinosi izdržavanju maloletne VV. Privremena mera kojom je određeno da se tuženi sa maloletnom VV iseli iz porodične kuće ukinuta je rešenjem od 01.02.2017. godine, ali tužilja ne dozvoljava njihov povratak u kuću. Maloletna VV – ćerka parničnih stranaka se plaši majke i ne želi da živi u istoj kući sa njom.

Sud u utvrđenom činjeničnom stanju konstatuje da je nasilje aktuelno zaustavljeno, da se porodica nalazi u visokom stepenu rizika ponavljanja nasilja, a tužilja je istovremeno u ulozi žrtve i nasilnika. U odnosu na maloletnu VV tužilja je u položaju nasilnika, ali je izrazila visok nivo motivisanosti reuspostavljanja odnosa sa ćerkom i prevazilaženje nastalog konflikta, do koga nije došlo.

Na osnovu tako uvrđenog činjeničnog stanja sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju postoji nasilje u porodici i da je opravdano izreći mere zaštite od nasilja u porodici iseljenjem tužilje iz porodične kuće, useljenjem maloletne ćerke parničnih stranaka i tuženog u kuću, zabranu približavanja tužilje maloletnoj VV i uznemiravanja maloletne devojčice. Zbog postojanja nasilja tuženog prema tužilji izrečena mu je zabrana daljeg uznemiravanja tužilje i približavanja tužilji u prostoru oko stanovanja na udaljenosti manjoj od 100 metara. Ovakvu odluku sudovi su doneli s pozivom na odredbe člana 197., 287. i 288. Porodičnog zakona.

Sudovi navode da štiteći najbolji interes maloletnog deteta su usvojili meru zaštite od nasilja iseljenjem tužilje iz porodične kuće i useljenjem tuženog koji je zakonski zastupnik maloletne VV i maloletne VV u kuću, jer je neophodno obezbediti stvaranje sigurnog i podsticajnog okruženja za razvoj maloletnog deteta kod koga postoji veliki strah da živi u kući sa majkom.

Nezadovoljne prvostepenom i drugostepenom presudom obe parnične stranke su izjavile reviziju iz svih zakonskih razloga, ukazujući i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, a revizija tužilje posebno ukazuje i na bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud zaključuje da su obe revizije osnovane jer je drugostepena presuda zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka jer je nerazumljiva i ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama. U obrazloženju pobijane presude se navodi da je tužilja bolesna, da je imala operaciju, da se teško kreće da je poslednji akt nasilja u odnosu na maloletnu VV preduzet 2014. godine, da je po planu reuspostavljanja odnosa sa maloletnom VV i prevazilaženja njihovih sukoba Centar za socijalni rad konstatovao visoki stepen motivisanosti tužilje da to postigne, da je prema nalazu Centra za socijalni rad od 12.12.2016. godine aktuelno nasilje zaustavljeno, da je prisutan određeni stepen opasnosti od ponavljanja nasilja, ali da se nasilje nije ponovilo. Kod tako konstatovanog činjeničnog stanja nedostaju razlozi o opravdanosti izricanja mere zaštite od nasilja u porodici u vidu iseljenja tužilje iz predmetnog stana.

Pored toga, mera zaštite od nasilja u porodice izrečena je i u korist maloletne VV s pozivom na član 287. Porodičnog zakona prema kojoj odredbi sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za zaštitu od nasilja u porodici i može odrediti meru zaštite od nasilja u porodici koja nije tražena ako oceni da se takvom merom najbolje postiže zaštita. Međutim, osnovano se u reviziji tužilje ističe da se takva mera ne može izreći u odnosu na lice koje uopšte nije stranka u postupku. Konkretni parnični postupak se vodi po tužbi tužilje AA, protiv tuženog BB, koji jeste zakonski zastupnik maloletne tužilje VV, ali maloletna VV čiji bi zakonski zastupnik bio otac BB nije parnična stranka u ovom postupku. Da maloletna VV nije postavljala nikakav tužbeni zahtev očigledno je i iz podneska od 04. maja 2017. godine koji je dostavio Centar za socijalni rad Opštine ... sudu gde se navodi da je maloletna VV se izjasnila da će podneti tužbu za zaštitu od nasilja u porodici i tražiti izricanje mere zabrane prilaska u odnosu prema njenoj majci AA1, ali ona to nije učinila do zaključenja glavne rasprave, a tokom postupka je saslušavana u svojstvu svedoka.

Imajući u vidu da je prvostepena presuda koja je bila doneta u ovom postupku 18.01.2017. godine pod brojem P2 547/16 ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 121/17 od 16.03.2017. godine i predmet vraćen na ponovni postupak sa primedbama da je prvostepeni sud propustio da ceni od kakvog je uticaja mera fizičkog razdvajanja maloletne VV i majke na izrečenu meru zaštite od nasilja tuženom, s tim da nerešeni imovinskopravni odnosi između parničnih stranaka ne mogu biti razlog za izricanje mere od nasilja u porodici prema tuženom, a imajući u vidu da su stranke pre razvoda braka faktički uredile način korišćenja zajedničke nepokretnosti, te da je bilo potrebno ceniti da li je zbog toga mogućnost njihovih daljih međusobnih konflikata umanjena.

Nakon ukidanja ove presude prvostepeni sud je zatražio izveštaj od Centra za socijalni rad, saslušao parnične stranke i maloletnu VV kao svedoka i doneo odluku u kojoj ponovo nedostaju razlozi o odlučnim činjenicama. Prema članu 383. stav 4. ZPP drugostepeni sud će da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi o sporu male vrednosti. Saglasno citiranoj odredbi Zakona o parničnom postupku drugostepeni sud je bio dužan da zakaže raspravu i odluči o žalbama i zahtevima stranaka nakon otklanjanja učinjenih bitnih povreda odredaba postupka, što u konkretnom slučaju nije učinio.

Sa izloženih razloga, a na osnovu 416. stav 2. i stv 3. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić