Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog apsolutno bitnih povreda odredaba postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu na način propisan u članu 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 – u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revidenti posebno ne ukazuju na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zakonska zastupnica maloletne tužilje BB bila je u braku sa tuženim, koji je razveden aprila 2015. godine, a samostalno vršenje roditeljskog prava u odnosu na njihovo maloletno dete – tužilju AA, povereno je majci. Tužilja sa roditeljima od 30.08.2013. godine, neprekidno živi u stanu u ..., u ulici ... br. ..., na ... spratu, površine 71 m2. U predmetnom stanu tužilja i njena majka imaju svoje sobe, s tim da sa tuženim koriste zajedničko kupatilo, dok tuženi ne koristi kuhinju i u stanu samo prespava. Tuženi je podneo tužbu za iseljenje maloletne tužilje i njene majke iz predmetnog stana. Majka tužilje radi u ... gde ostvaruje mesečnu zaradu u iznosu od 300 američkih dolara, nema nepokretnosti u svom vlasništvu, u našoj zemlji nema rodbinu, prijatelje niti drugu finansijsku pomoć jer je poreklom iz ..., gde žive njeni roditelji. Tužena VV je nakon očeve smrti, sa bratom – ovde tuženim, nasledila sporni stan, u kome je živela do udaje 1989. godine. Sa svojim suprugom je kupila stan u ... ulici broj ... u ..., a kasnije i stan u ... ulici u ... Ona se ne protivi da maloletna tužilja živi u stanu u ulici ... br...., ali nije saglasna sa tim da u stanu živi majka maloletne tužilje pošto više nemaju dobru komunikaciju. Tužena finansijski pomaže svom bratu, ovde tuženom GG, koji ima ... godina, nezaposlen je i prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se odredba člana 194. Porodičnog zakona ne može primeniti u odnosu na tuženu VV, jer ona nije roditelj već sestra roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo u odnosu na maloletnu tužilju i suvlasnik je predmetne nepokretnosti na kojoj se traži utvrđenje prava stanovanja. Pošto je zaključio da se ovo pravo (habitatio) može ustanoviti isključivo prema drugom roditelju i to na stanu čiji je on vlasnik, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na tuženu VV.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev i u odnosu na tuženog GG, nalazeći da bi usvajanje tužbenog zahteva predstavljalo očiglednu nepravdu za njega, kao roditelja na čijoj nepokretnosti pravo stanovanja treba da se konstituiše, jer je suvlasnik na predmetnom stanu i nema drugih nepokretnosti u svom vlasništvu, a nije u mogućnosti da na drugi način reši svoje stambeno pitanje, pošto je nezaposlen i izdržava ga tužena, kao sestra. Pri tome, prvostepeni sud nalazi da se radi o stanu površine 71 m2, sa jednim mokrim čvorom i kuhinjom, te da ne postoji mogućnost da se unutar stana formiraju dve stambene jedinice, kako bi maloletna tužilja i njena zakonska zastupnica mogle da stanuju zasebno od tuženog u predmetnom stanu.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev maloletne tužilje za konstituisanje prava stanovanja na spornom stanu. Po nalaženju drugostepenog suda, konstitutisanje prava stanovanja ne bi predstavljalo očiglednu nepravdu za tuženog jer je u prvostepenom postupku utvrđeno da tužilja i njena majka nemaju pravo stanovanja ili svojine na nekom useljivom stanu, zbog čega su, i nakon razvoda braka tuženog i zakonske zastupnice, one nastavile da sa tuženim žive u predmetnom stanu, s tim da je parnični postupak po tužbi tuženih za njihovo iseljenje iz predmetnog stana u toku. Osim toga, utvrđeno je da tuženi u stanu ne boravi, osim što u njemu prespava, da je stan dovoljno prostran i takve strukture da je izdvojen deo koji koriste maloletna tužilja i njena majka, a da su činjenice što tuženi nema druge nepokretnosti i što nema mogućnosti da na drugi način reši svoje stambeno pitanje jer je nezaposlen, pa ga izdržava sestra, bez značaja u odnosu na interes maloletnog deteta koje je povereno majci na staranje. Zakonska zastupnica mal. tužilje ima male prihode, nema stan niti bilo kakvu imovinu, niti je tuženi dokazao da je ona u stanju da na drugi način reši svoje i detinje stambeno pitanje. Okolnost što su tuženi i njegova sestra suvlasnici na predmetnom stanu sa po ½ idealnog dela, po nalaženju drugostepenog suda, ne predstavlja smetnju za konstituisanje prava stanovanja na tom stanu u korist maloletne tužilje i njene majke kao zakonske zastupnice, s obzirom na to da se pravo stanovanja može konstituisati i kada je stan u idealnom suvlasništvu roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo i trećeg lica.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se revizijom tuženih neosnovano pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava, jer je drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i uverljive razloge.

Konvencijom o pravima deteta („Sl. list SFRJ“ – Međunarodni ugovori, broj 15/90, 4/96 i 2/97), pored ostalog, utvrđeno je: da u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta biće od primarnog značaja, a države članice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (član 3. st.1. i 2.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj Konvenciji (član 4.); da države članice priznaju pravo svakog deteta na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, a da roditelji ili druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta (član 27. st.1. i 2.).

Prema članu 18. stav 2. Ustava Republike Srbije, Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, a zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.

Odredbe člana 6. st.1. i 3. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, br.18/05, 72/11 i 6/15), propisuju da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, a da država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta.

Odredbama člana 194. Porodičnog zakona, propisano je: da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1.), da pravo stanovanja traje do punoletstva (stav 2.), kao i da nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3.).

Pravo stanovanja (habitatio) ustanovljeno članom 194. Porodičnog zakona, predstavlja zakonodavnu meru za ostvarivanje prava deteta na dom, kako bi se obezbedili životni uslovi potrebni za razvoj deteta zajemčeni članom 27. stav 2. Konvencije o pravima deteta. Odgovornost za obezbeđivanje takvih uslova kojima će detetu biti pružen životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, prvensteveno snose roditelji deteta.

U ovom porodičnom sporu zaštita prava deteta na dom se reperkutuje ne samo na imovinska prava roditelja, već i trećeg lica – tužene VV, koja je tetka maloletne tužilje. U pravnoj doktrini i sudskoj praksi preovladava stanovište da vršenje međusobno sukobljenih (suprotstavljenih, konkurentnih) ljudskih prava, treba s jedne strane uzajamno uravnotežiti, a s druge strane treba uravnotežiti zajemčena prava sa demokratski izraženim opštim ili javnim interesom zajednice. U konfliktnim slučajevima, kao što je ovaj, i pravo maloletne tužilje na dom i pravo tuženih na imovinu predstavljaju esencijalne vrednosti demokratskog uređenja proklamovanog Ustavom, tako da nijedno od njih ne može imati načelni primat. Ukoliko su ova prava suprotstavljena, onda se uzimanjem u obzir tipičnih osobina i posebnih okolnosti pojedinačnog slučaja, primenom načela pravedne ravnoteže, mora odlučiti kome od prava treba dati prednost.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Odredbom stava 3. istog člana Ustava, utvrđeno je da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine.Odredbama člana 194. Porodičnog zakona upravo je predviđeno ograničenje načina korišćenja stana od strane vlasnika konstituisanjem prava stanovanja u korist drugih lica.

Pravo stanovanja kao lična službenost sastoji se u ovlašćenju da se u svrhu stanovanja koristi tuđa stambena zgrada ili stan kao posebni deo zgrade. Pravo stanovanja je kao lična službenost nedeljivo, što znači da tereti celo poslužno dobro, odnosno celu stvar, osim ukoliko je ustanovljeno na delu stvari koja je realno podeljena na više delova. Polazeći od navedenog, konstituisanje prava službenosti u korist maloletne tužilje nesumnjivo predstavalja mešanje u pravo svojine tuženih, kao suvlasnika na po ½ idealnih delova stana po osnovu nasleđa. Međutim, tuženi time nisu lišeni svog prava vlasništva na spornom stanu, već je samo ograničeno njihovo pravo korišćenja stana.

Iako je u članu 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta proklamovano da su najbolji interesi deteta od primarnog značaja u svim aktivnostima koja se tiču dece, a koje sprovode sudovi i drugi organi javne vlasti, pobijana presuda ipak podleže testu opravdanosti koji treba da pruži odgovor na to da li je mešanje u imovinu tuženih bilo u skladu sa načelom vladavine prava i zakonitosti, kao i da li je tim mešanjem tuženima nametnut prekomeran, odnosno nesrazmeran teret.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, konstituisanje prava stanovanja u korist maloletne tužilje na stanu na kome su tuženi suvlasnici zasnovano je na zakonu. Naime, odredbe člana 194. Porodičnog zakona ne isključuju mogućnost da se pravo stanovanja ustanovi na stanu koji je u vlasništvu oba roditelja maloletnog deteta ili u vlasništvu roditelja kome nije povereno vršenje roditeljskog prava i trećeg lica. U konkretnom slučaju, tuženi su po osnovu nasleđa postali vlasnici spornog stana u toku trajanja braka roditelja maloletne tužilje, nakon čega se tužilja sa roditeljima uselila u predmetni stan i u njemu nastavila da živi sa roditeljima i posle njihovog razvoda. Pobijanom presudom je stoga postojeća faktička situacija samo pravno osnažena primenom odgovarajuće odredbe zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, konstituisanje prava stanovanja maloletne tužilje na spornom stanu ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog zbog svih razloga koje je naveo drugostepeni sud u pobijanoj presudi. Pored toga, ova lična službenost ne predstavlja ni prekomeran teret za tuženu. Iz utvrđenih činjenica proizlazi da tužena VV ne živi u spornom stanu od 1989. godine, da je sa suprugom kupila dva stana u ... i na taj način se stambeno obezbedila, da nikada kao suvlasnik nije tražila fizičku deobu ili uređenje načina korišćenja spornog stana, niti je na drugi način manifestovala svoja svojinska prava na tom stanu. Pri tome, treba imati u vidu da je pravo stanovanja maloletne tužilje ustanovljeno do njenog punoletstva koje nastupa za tri godine.

Kako revizijskim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odbio kao neosnovanu reviziju tuženih.

Predsednik veća - sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić