Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 3017/16 od 28.09.2016. godine, preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu eventualnog tužbenog zahteva tako što je odbio eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ugovor o poklonu, zaključen između tuženog BB, kao poklonodavca i tuženih VV i GG, kao poklonoprimaca, overen kod Osnovnog suda u Novom Sadu 07.12.2011. godine, pod br. Ov ..., bez pravnog dejstva prema tužiocu u obimu potrebnom za namirenje njegovog potraživanja prema tuženom BB u iznosu od 22.000 evra sa pripadajućom zateznom kamatom od 16.03.2011. godine, u visini eskontne stope Evropske centralne banke u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i iznos od 386.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.03.2014. godine do isplate, te da su tuženi dužni trpeti da tužilac ovo potraživanje namiri prodajom nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o poklonu. Preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka tako što je obavezan tužilac da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 64.500,00 dinara. U preostalom odbijajućem delu primarnog i eventualnog tužbenog zahteva prvostepena presuda je potvrđena. Obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, dok se zahtev tužioca za isplatu troškova žalbenog postupka odbija.

Blagovremeno izjavljenom revizijom tužilac pobija pravnosnažnu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3017/16 od 28.09.2016. godine, u delu kojim je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 6556/2015 od 13.04.2016. godine i odbijen eventualni tužbeni zahtev, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane drugostepene presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Pravnosnažnom pobijanom presudom je utvrđeno da su 28.04.2010. godine tužilac i ''DD'' iz ..., čiji je direktor BB, prvotuženi u ovoj parnici, zaključili predugovor o kupoprodaji stana (u ... u Ul. ... br. ..., lamela ..., na ... spratu, oznake ..., površine 36,14 m2), za kupoprodajnu cenu od 47.000 evra. Istog dana tužilac, kao kupac, je predao prvotuženom, kao zastupniku prodavca, deo kupoprodajne cene u iznosu od 30.000 evra, a prema sporazumu ugovornika, ostatak kupoprodajne cene dospeva za isplatu do 30.06.2008. godine. U ime i za račun navedenog pravnog lica prvotuženi je jednostrano raskinuo ugovor o kupoprodaji i obavestio tužioca da nije u mogućnosti da realizuje kupoprodajni ugovor, te je 09.11.2010. godine postignut sporazum između navedenih ugovornih strana, da se zbog nemogućnosti ispunjenja ugovora kupcu – tužiocu u ovoj parnici, vrati 30.000 evra, odnosno novac koji je dao na ime kupoprodajne cene. Ovaj sporazum su ugovarnici inovirali 07.02.2011. godine, kada su u overenom pismenu konstatovali da je tužiocu vraćeno 8.000 evra, a ostatak duga na ime povraćaja datog, u iznosu od 22.000 evra, trebalo je vratiti tužiocu do 16.03.2011. godine. Jemstvo za povraćaj navedenog novčanog iznosa dao je prvotuženi, navodeći da garantuje svojom ličnom imovinom. Nakon ovako raskinutog predugovora o kupoprodaji stana dana 09.11.2010. godine (koji ima sve elemente ugovora o kupoprodaji stana) i postignutog sporazuma o vraćanju datog dana 07.02.2011. godine, prvotuženi je 21.09.2011. godine zaključio ugovor o poklonu, u svojstvu poklonodavca, sa svojom decom, sinom BB i kćerkom GG, kao poklonoprimcima (drugo i trećetuženi u ovoj parnici), kojima je poklonio svoje nepokretnosti (kuću sagrađenu na parceli ..., pomoćni objekat sagrađen na parceli ..., upisane u list nepokretnosti ... KO ..., potes ...). Ugovor o poklonu je overen kod Osnovnog suda u Novom Sadu 07.12.2011. godine pod br. Ov .... Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 516/2012 od 04.03.2014. godine obavezan je prvotuženi da tužiocu isplati iznos od 22.000 evra sa kamatom od 16.03.2011. godine i troškovima postupka. Presuda je pravnosnažna 13.11.2014. godine. U međuvremenu je kod pravnog lica čiji je direktor prvotuženi otvoren stečaj, u kome tužilac nije prijavio svoje potraživanje. Tužbom podnetom prvostepenom sudu 23.02.2012. godine tužilac je postavio osnovni tužbeni zahtev kojim je tražio poništaj navedenog ugovora o poklonu zaključen 21.09.2011. godine između tuženih i overen kod suda 07.12.2011. godine. Tokom parnice 18.11.2015. godine tužilac je postavio i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je navedeni ugovor o poklonu bez pravnog dejstva prema njemu u obimu potrebnom za namirenje njegovog potraživanja.

Po shvatanju drugostepenog suda, u konkretnom slučaju nije osnovan osnovni tužbeni zahtev jer je primarna zakonom propisana mogućnost pravne zaštite tužiocu kroz institut pobijanja dužnikovih pravnih radnji, pa ovlašćeno lice koje se tim pravom ne koristi, odnosno neblagovremeno podnese tužbu za pobijanje dužnikovih pravnih radnji, nema legitimaciju ni za podnošenje tužbe za poništaj ugovora zbog nedopuštene pobude. Prema razlozima drugostepenog suda u odnosu na odluku o eventualnom tužbenom zahtevu, isti je neosnovan. Naime, prvotuženi nije pasivno legitimisan, a u odnosu na drugotuženog i trećetuženu tužilac je propustio zakonom propisan rok u kome se ova vrsta pravne zaštite može tražiti, saglasno članu 285. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i celokupan činjenični i pravni osnov u spisu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da, za sada, pravno shvatanje nižestepenih sudova o zatraženoj pravnoj zaštiti osnovnim tužbenim zahtevom, nije prihvatljivo. Naime, pogrešno je shvatanje nižestepenih sudova da su u konkurenciji pravozaštitni zahtevi tužioca i da primat ima eventualni tužbeni zahtev. Isticanje razloga ništavosti pravnog posla uvek ima primat, posebno kada se ističe da je apsolutno ništav pravni posao proizveo pravne posledice, u konkretnom slučaju, imovinsko-pravno dejstvo uknjižbom prava svojine poklonoprimaca. Zahtev pravne sigurnosti čini da, ovlašćenje suda da na ništavost pazi po službenoj dužnosti, saglasno članu 109. Zakona o obligacionim odnosima, znači da (bez obzira na zahtev stranke) ukoliko sud ustanovi da je ugovor zahvaćen razlozima apsolutne ništavosti, ima ovlašćenje da izrekom utvrdi ništavost kako bi odlučivao o posledicama koje je takav ugovor proizveo, a koje su predmet eventualnog tužbenog zahteva u konkretnom slučaju.

Pored navedenog, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, da bi se, paulijanskom tužbom, pobijale pravne radnje dužnika, one moraju biti punovažne. Ovo stoga, jer samo tada mogu izazvati relevantne pravne posledice koje su predmet pobijanja, a to dalje znači da apsolutno ništavi pravni poslovi nemaju tu moć, pa nema opravdanog razloga da se traži njihovo pobijanje.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da ugovor koji su tuženi zaključili u pismenoj formi sadrži bitne elemente ugovora o poklonu, a to je dobročini ugovor, kod koga osnov obavezivanja – kauzu na stranu poklonodavca čine i njegove pobude (animus donandi) iz kojih čini poklonoprimcima korist na teret svoje imovine, bez ikakve naknade. Kao osnov (kauza) tog ugovora, ove pobude su njegov konstitutivni element bez koga ne može biti ni ugovora, a prema intenciji Zakona o obligacionim odnosima izraženoj u članu 52., propisano je da ako osnov ne postoji ili je nedopušten (protivan prinudnim propisima, moralnim imperativima ili dobrim običajima), ugovor je ništav (apsolutno ništav).

Nije jasno, niti o tome ima razloga u pobijanoj presudi, postoji li razlika između izražene volje i stvarne volje ugovornika kada se poklanja imovina koja služi za obezbeđenje tužiočevog potraživanja, pri čemu ta imovina ostaje doživotno u pritežanju poklonodavaca.

Okolnosti konkretnog slučaja dovode u sumnju nameru darežljivosti tuženog BB sa aspekta volje ugovornika da nastupi pravno dejstvo tog ugovora, u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Određene konkludentne radnje koje je preduzeo prvotuženi BB, osnovano dovode u sumnju njegovu nameru darežljivosti sa aspekta moralnih pobuda. Prema činjeničnom utvrđenju nižestepenih sudova, tuženi BB, inoviranim sporazumom zaključenim 07.02.2011. godine sa tužiocem, jemči za dug pravnog lica čiji je zakonski zastupnik, svojom ličnom imovinom. Međutim, nakon 7 meseci (21.09.2011. godine), raspolagao je svojom ličnom imovinom tako što je istu poklonio svojoj deci predmetnim ugovorom o poklonu, dok je na predmetu ugovora o poklonu konstituisao pravo doživotnog plodoužitka za sebe i suprugu, tužiočevo potraživanje nije izmirio, postoje osnovi sumnje da je prema više poverilaca, među kojima i tužilac, počinio krivično delo oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 2. KZ (Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je 11.06.2014. godine podiglo optužnicu protiv, između ostalih, tuženog BB zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 2. KZ).

Stoga, dejstvo navedenih konkludentnih radnji na pravni odnos tuženih je morao biti ocenjen od strane nižestepenih sudova, u smislu članova 51, 52. i 53. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga, jer ako bi i postojao neki uzrok nevažnosti ugovora (a postoje različiti uzroci), tada postoje i različite pravne posledice koje zavise od uzroka nevažnosti, između ostalog, i različiti zakonom propisani rokovi u kojima se može tražiti pravna posledica, odnosno sudska zaštita. Činjenica je da je predmetni ugovor o poklonu proizveo pravno dejstvo uknjižbom prava svojine poklonoprimaca. Imajući u vidu izloženu argumentaciju, koristeći se ovlašćenjem iz člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko sud ustanovi da je ugovor zahvaćen razlozima apsolutne ništavosti, ima ovlašćenje da izrekom utvrdi ništavost takvog pravnog posla.

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da su se nižestepeni sudovi bavili činjeničnim osnovom relevantnim za odluku o eventualnom tužbenom zahtevu (pobijanje dužnikovih pravnih radnji), ne upuštajući se u punovažnost osnovnog pravnog posla, suprotno odredbi člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice i odredbi člana 110. istog Zakona, kojom je propisano da pravo na isticanje ništavosti ne gasi se.

Iz navedenih razloga, pobijana drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će u izloženom smislu upotpuniti činjenično stanje i utvrditi da li je ugovor o poklonu zahvaćen razlozima apsolutne ništavosti. U zavisnosti od utvrđenih okolnosti o pravnoj prirodi pravnog posla, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zavisiće odluka o eventualnom tužbenom zahtevu, pri čemu će imati u vidu da apsolutno ništav pravni posao je bez pravnog dejstva i bez mogućnosti njegove konvalidacije, odnosno isključena je mogućnost da postane punovažan u smislu da se apsolutno ništavom pravnom poslu prizna dejstvo nekog drugog pravnog posla. U tom kontekstu različitih dejstava punovažnih i apsolutno ništavnih pravnih poslova je potrebno ceniti osnovanost eventualnog tužbenog zahteva u konkretnom slučaju.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić