Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3131/16 od 26.12.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tuženog i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2015. godinu i tri meseca 2016. godine od 57.579,65 dinara sa zahtevanom dospelom i uglavničenom kamatom od 1.044,66 dinara, kao i budućom kamatom na navedeni iznos štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, a delimično je odbijena žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u preostalom usvajajućem delu. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u delu odluke o troškovima. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je odlučujući o reviziji tuženog, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi nepravilne primene člana 8. ZPP na koju se revizijom ukazuje, koju je tuženi isticao i u žalbi, s obzirom da su nižestepeni sudovi pravilnom ocenom svakog dokaza pojedinačno, svih dokaza zajedno, kao i rezultata celokupnog dokaznog postupka utvrdili činjenično stanje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio zaposlen kod tuženog počev od 06.11.1997. godine do 24.12.2014. godine kada mu je radni odnos prestao kao tehnološkom višku. Tužilac je najpre radio na poslovima „perač ulica“, TS-Služba javne higijene. Tužilac je sa tuženim 06.10.2006. godine zaključio aneks ugovora o radu br. 1 u kome je konstatovano da je rešenjem tuženog br. ... do 02.06.2003. godine tužilac trajno raspoređen na poslove „vozača kamioneta za pražnjenje korpi“, te da se premešta na poslove „vozač specijalnog vozila“. Tužilac je sa tuženim 20.06.2007. godine zaključio aneks ugovora o radu br. 2 kojim je raspoređen na poslove „vozača kamioneta za pražnjenje korpi“. Navedenim aneksima detaljno je regulisan način obračuna i isplata zarada tužiocu. Tužilac je od 2008. godine bio zdravstveno nesposoban za obavljanje poslova vozača kamioneta za pražnjenje korpi, te je zbog toga od početka 2012. godine do prestanka radnog odnosa kao svoje redovne radne dužnosti obavljao isključivo poslove u magacinu i to: poslove popravke alata, izdavanje metli, lopata, kolica, grabulja i slično. Navedene poslove je obavljao po usmenom radnom nalogu tadašnjeg šefa Službe javne higijene, pri čemu nije zaključen novi aneks ugovora o radu. Svi kasniji šefovi u Službi javne higijene bili su upoznati da tužilac obavlja navedene poslove u magacinu iako nema zaključen ugovor o radu za te poslove. Poslove popravke i izdavanja alata obavljali su tužilac i još tri radnika. Na osnovu naloga osnivača tuženog - Grada … da se smanji broj izvršilaca, tuženi je izmenio Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova 20.10.2014. godine na osnovu kog je doneta Odluka o pokretanju postupka za utvrđivanje viška zaposlenih kod tuženog, Predlog programa rešavanja viška zaposlenih, koji je usvojen 20.10.2014. godine i dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje i reprezentativnom sindikatu zaposlenih kod tuženog. Tuženi je doneo Program rešavanja viška zaposlenih, koji je nadzorni odbor uvojio 18.12.2014. godine, i utvrdio da su 34 radna mesta ukinuta, od čega je 56 lica utvrđeno kao višak, s obzirom da su radna mesta na kojima su bili raspoređeni ukinuta, te da je prestala potreba za daljim radnim angažovanjem istih. Istovremeno su izvršene promene u organizaciji tako što su određene službe ukinute, dok su druge formirane na način koji odgovara novonastaloj situaciji. Sastavni deo Programa čini spisak zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, između kojih i za radom tužioca, raspoređenom na radnom mestu „vozač kamioneta za pražnjenje korpi“, sa naznakom da se navedeno radno mesto ukida. Rešenjem tuženog od 24.12.2014. godine, s pozivom na član 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, tužiocu je otkazan ugovor o radu od 06.11.1997. godine, s obzirom da je proglašen tehnološkim viškom, zbog organizacionih i ekonomskih promena kod tuženog i određeno da tužilac ima pravo na otpremninu kao i na isplatu zarada, naknada zarade i drugih primanja koje je ostvario, a koja mu nisu isplaćena. Tuženi je nakon otkaza ugovora o radu tužiocu na njegovo mesto u magacinu rasporedio zaposlenog VV da obavlja poslove popravke i izdavanja alata. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđeno je koliko je tuženi obavezan da tužiocu plati na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza na ime izgubljene zarade za period od 25.12.2014. godine do 31.03.2016. godine sa pripadajućom kamatom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili rešenje tuženog od 24.12.2014. godine, s obzirom da je tuženi tužiocu otkazao ugovor o radu za poslove „vozač kamioneta za pražnjenje korpi“, koje poslove tužilac nije obavljao unazad tri godine pre otkaza, s obzirom da je od početka 2012. godine obavljao poslove popravke i izdavanje alata, kao svoje redovne radne dužnosti, pravilno zaključivši da je tuženi tužioca proglasio viškom zaposlenih na poslovima popravke i izdavanja alata, bez primene kriterijuma. Takođe, tuženi je postupio protivno odredbi člana 182. Zakona o radu, budući da je ubrzo nakon prestanka radnog odnosa tužioca, na njegovo mesto u magacinu rasporedio zaposlenog VV.

Neosnovani su navodi i razlozi revizije tuženog kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 74/2014), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Saglasno navedenom, zakon razlikuje dve situacije, jednu kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U drugom slučaju potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja novom sistematizacijom i utvrđivanje viška zaposlenih odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje mora da bude izvršeno na osnovu određenog kriterijuma koji isključuje svaku proizvoljnost, voluntarizam i diskriminaciju. Za postojanje i opravdanost ovog zakonskog razloga prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane i na inicijativu poslodavca mora da postoje stvarne i objektivne okolnosti, odnosno poslodavac nema diskreciono pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su ocenili da je tuženi povredio proceduru prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, usled organizacionih i ekonomskih promena kod tuženog. U konkretnom slučaju, Programom rešavanja viška zaposlenih od 18.12.2014. godine, uvrđeno je da je prestala potreba za radom 56 zaposlenih. Prema navedenom Programu u Službi javne higijene i iznošenja smeća, u kojoj službi je do početka 2012. godine tužilac bio raspoređen na radnom mestu „vozač kamioneta za pražnjenje korpi“, ukinuto je više radnih mesta vozača, a odlukom o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih, na osnovu koje je donet Program, predviđeni su kriterijumi za određivanje viška zaposlenih. Međutim, u Službi javne higijene i iznošenja smeća nije ukinuto radno mesto u magacinu na koje je tužilac bio raspoređen i koje poslove je isključivo obavljao kao svoje redovne radne dužnosti, već je navedene poslove obavljalo više lica – tužilac i još tri radnika. Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da tuženi nije mogao tužiocu da otkaže ugovor o radu kojim je bio raspoređen na poslove „vozača kamioneta za pražnjenje korpi“, s obzirom na činjenicu da je tužilac od početka 2012. godine bio raspoređen u magacinu gde je obavljao poslove popravke i izdavanje alata, kao svoje redovne radne dužnosti. Na tim poslovima bilo je više izvršilaca, te je tuženi morao da primeni kriterijume koji su predviđeni članom 72. Kolektivnog ugovora na osnovu kojih će utvrditi ko od zaposlenih predstavlja višak. Drugačije postupanje, odnosno otkaz po diskrecionom ovlašćenju poslodavca, bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od više zaposlenih predstavlja višak, takvo rešenje čini nezakonitim. Takođe, tuženi je ubrzo nakon prestanka radnog odnosa tužiocu, na njegovo radno mesto rasporedio zaposlenog VV, na koji način je postupio suprotno odredbi člana 182. stav 1. Zakona o radu kojom je propisano da ako otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju iz člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa, osim u slučaju iz člana 102. stav 2. ovog zakona, a ako pre isteka roka iz stava 1. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos (stav 2.).

Kako je tužilac oglašen viškom zaposlenih bez prethodno primenjenih kriterijuma, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev i poništili rešenje tuženog od 25.12.2014. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, a u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu usvojili zahtev tužioca za vraćanje na rad, te da mu tuženi naknadi štetu u visini izgubljene zarade i uplati pripadajuće doprinose, pa je primenom člana 414. stav 1 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić