Zahteve za preispitivanje pobijane presude su podneli: „AA“ DOO iz ... i isti je zaveden u Vrhovnom kasacionom sudu pod brojem Uzp 319/17, kao i „BB“ DOO iz ..., koji zahtev je zaveden u Vrhovnom kasacionom sudu pod brojem Uzp 322/2017. Kako se navedenim zahtevima pobija zakonitost iste presude Upravnog suda, 6U 585/17 od 27.04.2017. godine, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu shodne primene odredbe člana 328. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 55/14), spojio postupke po zahtevima radi ekonomičnosti postupka i donošenja jedinstvene odluke, tako, što je spise predmeta Uzp 322/17 spojio spisima predmeta Uzp 319/17, pod kojim brojem će se predmet dalje voditi.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom od strane „AA“ DOO iz ..., podnetom zbog povrede pravila postupka od značaja za rešenje stvari i zbog povrede zakona, odnosno drugog propisa, podnosilac ističe da je Upravni sud doneo presudu bez održavanja usmene rasprave, iako je predmet spora takav, da iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja. Ukazuje na to, da je u konkretnoj upravnoj stvari bilo sporno činjenično stanje, a Upravni sud je našao da je sporno samo pravno pitanje tumačenja restriktivnog sporazuma iz člana 10. stav 2. tačka 1. Zakona o zaštiti konkurencije. Smatra da je u pobijanoj presudi proizvoljno primenjen materijalni propis, a pre svega, Zakon o zaštiti konkurencije, te da je termin „faktički povezanih lica“ izmišljen pojam, bez podloge u zakonu i istovremeno isključuje primenu člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije. Ističe da su u sprovedenom postupku javne nabavke postojala ukupno tri ponuđača, od kojih su podnosioci zahteva, bili i to prvoplasirani „AA“ DOO iz ..., a drugoplasiran „BB“ DOO iz ... Nije sporno da su prilikom otvaranja ponuda konstatovane činjenice o cenama koje su ponudama po partijama odredili učesnici postupka. Prvo-i drugoplasirani nisu mogli da znaju do trenutka otvranja ponuda kakve su cene u ponudi trećeplasiranog, da bi se unapred dogovorili u pogledu cena koje određuju svojim ponudama. Smatra da je određenom merom povređeno načelo predviđeno odredbom člana 6. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, posebno imajući u vidu da u postupku javne nabavke nije došlo do zaključenja ugovora, što znači da posledica restriktivnog sporazuma nije nastupila, što mora da se ima u vidu pri kvalifikaciji i visini izrečene mere zaštite. Navodi da je, u ovom slučaju, suprotno zakonu, izrečena mera nesrazmerna. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud uvaži zahtev i pobijanu presudu ukine ili preinači.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom od strane „BB“ DOO iz ..., podnetom iz svih zakonskih razloga. Podnosilac ističe da obrazloženje presude ne sarži razloge o odlučnim činjenicama, te da Upravni sud nije odgovorio na navode tužbe, a presudu je doneo bez održavanja usmene javne rasprave i bez saslušanja lica za koja je našao da su „faktički povezana“ zbog ličnih i poslovnih odnosa. Smatra da se u konkretnom slučaju radi o višestranačkom predmetu, te da je u konkretnom upravnom sporu Privredno društvo „VV“ DOO iz ... zainteresovano lice, a u svakom slučaju je to Javno preduzeće „Elektromreža Srbije“ iz Beograda, te da je zainteresovano lice moralo biti obavešteno o upravnom sporu i u njemu je moralo da učestvuje. Ukazao je na to, da odustanak Privrednog društva „AA“ DOO iz ... od partija 1, 3, 4 i 6 u postupku javne nabavke i preuzimanjem njegovih partija od strane „BB“ DOO iz ... ne znači, samo po sebi, eliminaciju trećeg ponuđača, a to je „VV“ DOO, imajući u vidu da je „VV“ DOO imao predlog ponude u svim partijama u znatno većem iznosu u odnosu na ostale ponuđače u postupku. Imajući u vidu da je Privredno društvo „VV“ DOO u postupku javne nabavke imalo najveću ponudu, ono i po faktičkom stanju stvari nije bilo konkurentno. Stoga su, po nalaženju podnosioca zahteva, osporeno rešenje i pobijana presuda doneti uz pogrešnu primenu odredbe člana 10. stav 1. tačka 1. Zakona o zaštiti konkurencije, u vezi stava 2. tačka 2. istog člana Zakona. Navodi da je izrečena mera zaštite konkurencije nesrazmeno visoka, pri čemu upravni organ, a ni Upravni sud, nisu imali u vidu olakšavajuće okolnosti pri određivanju mere. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud pobijanu presudu ukine ili preinači.

Komisija za zaštitu konkurencije Republike Srbije, u odgovoru na zahtev, predlaže da sud isti odbije.

Postupajući po podnetim zahtevima i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu odredbe člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtevi su neosnovani.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilan je zaključak tuženog organa iz obrazloženja osporenog rešenja da je iz utvrđene činjenične građe izveden pravilan zaključak da postoji skup konstatovanih okolnosti koje uobičajeno potvrđuju postojanje „nameštene ponude“, i to jak motiv da dođe do trajnog dogovora ponuđača; da nije obezbeđeno poslovno obrazloženje koje opravdava preuzimanje određenih aktivnosti: postojanje perspektive povećanja profita u slučaju uniformnog – neautonomnog postupanja, ozbiljnija promena u poslovnoj praksi i slično: komunikacija između ponuđača pre ili u toku podnošenja ponuda. Upravni sud ocenjuje da je, na osnovu pismenih dokaza, saslušanja stranaka i svedoka, ličnog i poslovnog odnosa osnivača dva društva, kao i donošenja odluka tih društava u vezi sa konkretnom ponudom, a sve u postupku kontrole javne nabavke, pravilno našao tuženi organ da su pojedinačne ponude ova dva društva dogovorene u pogledu cena i daljeg nastupa u postupku javne nabavke, te da su tužioci postigli sporazum koji ima za cilj i posledicu značajno ograničavanje i narušavanje konkurencije u konkretnoj javnoj nabavci, što je zabranjen restriktivni sporazum u smislu odredbe člana 10. stav 2. tačka 1. Zakona o zaštiti konkurencije.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ista doneta bez povrede pravila postupka, te da su njome ocenjena sva pitanja i okolnosti koje su mogle da budu od uticaja na zakonitost osporenog rešenja. Obrazloženje pobijane presude sadrži jasne i određene razloge kojima se sud rukovodio pri oceni zakonitosti osporenog rešenja, koje u svemu prihvata i ovaj sud. Navodi zahteva su isticani u upravnom sporu i na njega je dovoljne i jasne razloge dao Upravni sud u obrazloženju pobijane presude. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, obaveza suda da obrazloži svoju odluku ne podrazumeva obavezu da detaljno odgovori na sve navode tužbe o kojoj odlučuje, već da iste oceni i iznese jasan stav i argumente za one navode, za koje nalazi da su pravno relevantni.

Neosnovani su navodi zahteva prema kojima je pobijana presuda doneta uz bitne povrede pravila postupka, jer Upravni sud nije odlučio na osnovu utvrđenih činjenica na održanoj usmenoj i javnoj raspravi. Kako je Upravni sud u razlozima obrazloženja pobijane presude naveo razloge zbog kojih nije održao usmenu i javnu raspravu, u skladu sa odredbom člana 33. stav 3. Zakona o upravnim sporovima, navodi zahteva prema kojima je u konkretnom slučaju učinjena bitna povreda pravila postupka ne stoje.

Predmeti zaštite konkurencije, bilo da je postupak pokrenut po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 35. Zakona o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“, br. 51/09 i 95/13) ili je postupak pokrenut po zahtevu stranke u smislu člana 36. istog zakona, nije višestranački predmet, jer na to upućuje odredba člana 33. stav 2. Zakona, pa nije postojala obaveza Upravnog suda za održavanje usmene javne rasprave u smislu odredbe člana 34. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, pa su suprotni navodi zahteva neosnovani.

Neosnovani su, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navodi zahteva prema kojima u upravnom postupku, a ni u sudskom sporu, nije dokazano da su podnosioci zahteva „faktički povezana lica“ a i da takav termin ne postoji u zakonu. Ovi navodi zahteva su isticani i u tužbi i pravilno su ocenjeni pobijanom presudom. Podnosioci zahteva tužbom nisu osporavali visinu izrečene mere zaštite, iako su osporeno rešenje pobijali u celosti, pa Upravni sud nije bio obavezan da komentariše visinu izrečenih mera zaštite konkurencije, bez navoda tužbe i razloga zbog kojh se ta visina pobija, jer bi se time upustio u ocenu utvrđenog relevatnog činjeničnog stanja, što nije dozvoljeno u postupku po zahtevu za preispitivanje sudske odluke (član 49. stav 3. ZUS-a).

Pravilno je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi organ utvrdio da su tužioci dogovorili pojedinačno učešće u predmetnom postupku javne nabavke i odredio mere zaštite konkurencije, kao i zabranio privrednim društvima svako buduće postupanje kojima bi se mogla ograničiti, narušiti ili sprečiti konkurencija izričitim ili prećutnim tajnim dogovaranjem ili razmenom poverljivih informacija, pa je pravilno Upravni sud tužbu podnosilaca zahteva odbio.

Nalazeći da ostali navodi zahteva ne mogu da dovedu do drugačije ocene zakonitosti pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 19.10.2017. godine, Uzp 319/2017

Zapisničar                                                                                                                          Predsednik veća – sudija

Vesna Mraković, s.r.                                                                                                        Mirjana Ivić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić