У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се неосновано указује на битну повреду поступка из члана 374. став 1. ЗПП учињену пред другостепеним судом.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Општинске управе тужене од 06.09.1996. године промењено је правноснажно решење од 28.02.1991. године и тужиљи је одобрено да сагради привремени објекат за пословни простор у ... . Привремени објекат тужиље саграђен је на кп. ... КО ..., уписаној у листу непокретности ... КО ... као градско грађевинско земљиште у државној својини, чији је корисник Општина Пријепоље. Објекат се састојао из два повезана дела, укупне површине 104,88 м2, од чега је један део био изграђен без одобрења. Дана 10.03.2010. године тужиља је поднела захтев за легализацију објекта. Решењем грађевинског инспектора тужене од 08.08.2011. године тужиљи је наложено да у року од 6 дана од пријема решења уклони предметни привремени објекат, због привођења земљишта намени за изградњу саобраћајнице. Општинско веће тужене је решењем од 19.08.2011. године одбило жалбу тужиље против решења грађевинског инспектора од 08.08.2011. године. Привремени објекат тужиље и остали објекти на том земљишту порушени су 12.12.2011. године, а земљиште је приведено намени. Након рушења објекта, пресудом Управног суда у Београду – Одељење у Крагујевцу У 10880/11 од 18.10.2012. године утврђено је да општинско веће тужене није било надлежно за одлучивање по жалби тужиље на решење грађевинског инспектора, па је решење од 19.08.2011. године поништено и предмет враћен надлежном органу на поновни поступак. Општинско веће тужене је након тога предмет проследило Министарству грађевинарства и урбанизма, које је 18.12.2012. године донело решење којим се поништава решење грађевинског инспектора тужене од 08.08.2011. године и предмет враћа првостепеном органу на поновни поступак. Поступајући по захтеву тужиље за легализацију предметног објекта, општинска управа тужене је дана 29.01.2013. године донела закључак којим је захтев тужиље одбацила као непотпун јер није била достављена сва потребна документација. По жалби тужиље Министарство грађевинарства и урбанизма је решењем од 11.03.2013. године поништило наведени закључак и предмет је враћен првостепеном органу на поновни поступак. У овој парници тужиља је тражила накнаду материјалне штете по основу неправилног и незаконитог рада органа тужене.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у нижестепеним пресудама примењено материјално право када је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље за накнаду материјалне штете.

По оцени Врховног касационог суда, правилан је закључак нижестепених судова да у конкретном случају није било незаконитог односно неправилног рада органа тужене, у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, по ком основу би тужиља имала право на накнаду материјалне штете. Наиме, решењем Општинске управе тужене од 06.09.1996. године, којим је тужиљи одобрена изградња привременог објекта за пословни простор, наведено је да то решење важи годину дана, након чега је тужиља била у обавези да затражи продужење решења или објекат уклони о свом трошку, а уколико се укаже потреба привођења земљишта намени, дужна је објекат уклонити и пре истека рока, по решењу надлежног органа тужене. Према Генералном урбанистичком плану и Плану генералне регулације тужене општине, на површини на којој се налазио привремени објекат тужиље предвиђена је изградња друмског моста преко реке ..., и изградња саобраћајнице и заштитног зеленила. Општинска управа тужене је решењем од 19.06.2009. године ЈП Дирекцији за изградњу из Пријепоља одобрила изградњу наведеног друмског моста и саобраћајнице. С обзиром да је привремени објекат тужиље порушен због привођења земљишта намени, у складу са актима органа тужене, тужена је била овлашћена да преко својих органа наложи рушење привременог објекта, у складу са чланом 147. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“ 24/2011), при чему није од значаја што је рушење објекта наложено на основу решења тужене које није било правноснажно, с обзиром да је ставом 5. овог члана прописано да жалба на решење грађевинског инспектора не задржава извршење. Тужиља је била упозната да је одлукама органа тужене добила дозволу за изградњу привременог објекта, саграђеног на државном земљишту чији је корисник тужена, те да објекат може бити порушен у случају привођења земљишта намени. Ревизијом се тужиља неосновано позива на одредбу члана 197. став 1. Закона о планирању и изградњи, с обзиром да се ова одредба није односила на привремене објекте, нити је била предвиђена могућност легализације привремених објеката, а такође наведена одредба Закона о планирању и изградњи престала је да важи по основу одлуке Уставног суда од 31.01.2013. године („Службени гласник РС“ 50/2013 од 07.06.2013. године), јер није била у сагласности са Уставом. Стога се ревизијом неосновано истиче погрешна примена материјалног права.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Бисерка Живановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић