Nakon što je zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku dostavljen javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. Zakonika o krivičnom postupku, o kojoj nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona na štetu okrivljenog iz člana 439. stav 1. tačka 2. ZKP i s tim u vezi ističe da je sud, primenjujući odredbe zakona o krivičnom delu krađe, primenio zakon koji se ne može primeniti u konkretnom slučaju, jer u radnjama okrivljenog ne stoje sva obeležja krivičnog dela krađe, zbog kojeg je oglašen krivim, već obeležja krivičnog dela samovlašća iz člana 330. stav 1. KZ.

Suprotno iznetim navodima, po nalaženju ovoga suda, iz izreke prvostepene presude proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela krađe iz člana 203. stav 1. KZ, zbog kojeg je okrivljeni i oglašen krivim, a ne krivičnog dela samovlašća iz člana 330. stav 1. KZ, kako se to neosnovano ističe u zahtevu, pa kako branilac okrivljenog iznosi sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i svoj lični stav da u radnjama okrivljenog stoje bitni elemenati krivičnog dela samovlašća, a ne krivičnog dela krađe, to je zahtev u ovom delu ocenjen neosnovanim.

Takođe, neosnovani su i navodi zahteva, kojima se ukazuje na učinjene povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP.

Naime, ukazujući na ovu povredu odredaba ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su u konkretnom slučaju povređene odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, jer je zbog pogrešne primene kvalifikacije predmetnog krivičnog dela javni tužilac preduzeo krivično gonjenje protiv okrivljenog i pored toga što nije nadležan, imajući u vidu da se za krivično delo samovlašća iz člana 330. stav 1. KZ, ukoliko je učinjeno na štetu građana, krivično gonjenje preduzima po privatnoj tužbi.

Međutim, po oceni ovoga suda, javni tužilac je u konkretnom slučaju bio ovlašćeni tužilac za preduzimanje krivičnog gonjenja protiv okrivljenog. Naime, iz dispozitiva optužnog predloga i iz činjeničnog opisa izreke prvostepene presude proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela krađe iz člana 203. stav 1. KZ, koje je okrivljenom i stavljeno na teret, te zbog kojeg je i oglašen krivim.

Kako za ovo krivično delo ovlašćenje za krivično gonjenje pripada javnom tužiocu, koji je, dakle i bio ovlašćeni tužilac u konkretnom slučaju, imajući u vidu da navodi istaknuti u zahtevu - da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu samovlašća iz člana 330. stav 1. KZ, predstavljaju sopstvenu procenu podnosioca zahteva u vezi sa pravnom kvalifikacijom predmetnog krivičnog dela, to je zahtev i u ovom delu ocenjen neosnovanim.

Najzad, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na učinjene povrede odredaba člana 441. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku i s tim u vezi navodi da je ''odluka prvostepenog suda o imovinskopravnom zahtevu neosnovana'', obzirom da do ovog zaključka, podnosilac zahteva dolazi na osnovu sopstvene ocene dokaza, koja je suprotna oceni iznetoj u pravnosnažnoj presudi, a faktički se svodi na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja od kojeg zavisi odluka o imovinskopravnom zahtevu.

Suprotno ovim navodima iznetim u zahtevu, prvostepeni sud je izveo sve dokaze od značaja za odluku o imovinskopravnom zahtevu i, za razliku od podnosioca zahteva koji tvrdi da su okrivljeni i oštećeni zaključili sudsko poravnanje u pogledu štete nastale kritičnom prilikom, prvostepeni sud je utvrdio suprotno – da ta šteta i dalje postoji, pri čemu je iznos imovinskopravnog zahteva i odredio imajući u vidu da okrivljeni i njegov branilac nisu osporili ni osnov, a ni visinu iznosa na ime naknade štete. Potpuno je drugo pitanje da li je sud izvedene dokaze pravilno ocenio i u vezi s tim pravilno utvrdio činjenično stanje od kojeg zavisi odluka o imovinsko- pravnom zahtevu, no to je činjenično pitanje zbog kojeg podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti nije dozvoljeno.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.Č. odbijen je kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Sa svega izloženog, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik
Snežana Medenica, s.r. 

Predsednik veća-sudija
Nevenka Važić, s.r.