Istom presudom na osnovu člana 264. stav 1. ZKP obavezan je okrivljeni AA na plaćanje sudskog paušala u iznosu od 10.000,00 dinara kao i da naknadi troškove krivičnog postupka, čiji će iznos biti odmeren od strane prvostepenog suda posebnim rešenjem, u roku od 1 meseca od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 br. 6/20 od 13.07.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalba okrivljenog AA lično i njegovog branioca pa je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br. 863/19 od 17.12.2019. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA advokat Dušan Vasović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 438. stav 2. tačka 1) kao i povreda zakona iz člana 439. tačka 2) u vezi člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4. KZ u vezi člana 24. stav 2. Zakona o robnim rezervama, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine prvostepenu odluku i odluke donete u postupku po redovnim pravnim lekovima i predmet vrati na ponovnu odluku organu postupka ili na suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu ili da preinači u celini prvostepenu odluku i odluku donetu po redovnom pravnom leku tako što će odbaciti optužni predlog ili okrivljenog osloboditi od optužbe, a da odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, o kojoj u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu navodi da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP jer se u radnjama okrivljenog eventualno mogu steći obeležja krivičnog dela iz člana 24. stav 2. Zakona o robnim rezervama, za koje krivično delo je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja 16.04.2016. godine, pa su pobijane presude, iz tog razloga donete i uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv drugostepene presude, a trećestepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge da se u radnjama okrivljenog stiču svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela za koje je okrivljeni drugostepenom presudom oglašen krivim, u odnosu na koje nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja (strana šest, stav tri i strana sedam stav jedan trećestepene presude) koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kao osnov podnošenja zahteva navedena je i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja je obrazložena na taj način, da je visina pribavljene protivpravne imovinske koristi, kao kvalifikatorna okolnost, zasnovana isključivo na navodima iz optužnog akta Osnovnog javnog tužioca u Zrenjaninu koji ne može biti dokaz u krivičnom postupku, u situaciji kada je iznos protivpravne imovinske koristi utvrđen u nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke, manji od onog iznosa koji je potreban za postojanje kvalifikatornog oblika krivičnog dela iz člana 238. stav 2. KZ.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu iznetih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, obzirom da iz istih ne proizilazi da dokaz na kome se zasniva presuda, nije izveden u skladu sa zakonom, već se na navedeni način ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu visine protivpravne imovinske koristi, a što ne predstavlja razlog zbog koga okrivljeni i njegov branilac mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz napred navedenih razloga doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Radmila Dragičević Dičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić