Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, adv. Milana Drobnjakovića, u odnosu na povredu zakona – bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je neosnovan, dok u ostalom delu zahtev je nedozvoljen, odnosno nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog, AA adv. Milan Drobnjaković, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je donošenje pobijanih rešenja učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer po stavu branioca pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Prijepolju 2-SPK 96/17 od 29.09.2017. godine, već je odlučeno o meri bezbednosti i tom prilikom je okrivljenom AA izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmeta, pa je o meri bezbednosti pravnosnažno odlučeno, te je prvostepeni sud čak i u slučaju „evidentnog propusta da presudom obuhvati svaki predmet u okviru izrečene mere bezbednosti koji je bio predviđen sporazumom, naknadno ne može oduzimati od okrivljenog predmete jer je o tome već pravnosnažno odlučeno“ .

Izloženi navodi zahtev za zaštitu zakonitosti u pogledu povrede zakona kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP (pravnosnažno presuđena stvar) po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu osnovani.

Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA, već je isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a drugostepeni sud je našao da je taj žalbeni navod neosnovan, a za tu ocenu i za prihvatanje kao pravilnog pravnog stanovišta prvostepenog suda da se ne radi o presuđenoj stvari, na strani tri stav jedan obrazloženja drugostepenog rešenja izneo razloge koje kao pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud i na iste upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Pored iznetog, iz spisa predmeta proizilazi da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Prijepolju 2-SPK 96/17 3K 96/17 od 29.09.2017. godine, okrivljeni AA izrekom pod jedan oglašen krivim zbog krivičnog dela nedozvoljen prelazak državne granice i krijumčarenje ljudima iz člana 350. stav 2. KZ u izvršenju kojeg je upotrebljeno putničko vozilo marke „...“ reg.oznake ... . Stavom 5. člana 350. KZ propisano je obavezno oduzimanje sredstava namenjenih ili upotrebljenih za izvršenje dela iz stava 1. do 3. ovog člana.

Članom 5. sporazuma o priznanju krivičnog dela nadležni javni tužilac i okrivljeni su se saglasili da zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 350. stav 2. KZ sud okrivljenom izrekne meru bezbednosti oduzimanja predmeta i to putničkog vozila marke „...“ reg.oznake ... broj šasije ... shodno članu 87. KZ.

Navedenom pravnosnažnom presudom, okrivljeni AA, oglašen je krivim zbog krivičnog dela nedozvoljen prelazak državne granice i krijumčarenje ljudima iz člana 350. stav 2. KZ i krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. stav 1. KZ, za koja dela su mu utvrđene pojedinačne kazne zatvora i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i tri meseca, a u skladu sa članom 7. Sporazuma o priznanju krivičnog dela.

Međutim, na osnovu člana 87. stav 1. KZ u vezi člana 230. stav 3. i 4. KZ, mera bezbednosti oduzimanja predmeta, pravnosnažnom presudom izrečena je okrivljenom samo u odnosu na krivično delo krijumčarenje iz člana 230. stav 1. KZ (član 6. sporazuma o priznanju krivice), dok je sud propustio da donese odluku o meri bezbednosti u odnosu na krivično delo nedozvoljen prelazak državne granice i krijumčarenje ljudima iz člana 350. stav 2. KZ (član 5. sporazuma o priznanju krivice).

Zbog ovakvog propusta suda, strankama nije dozvoljena žalba na presudu kojom se prihvata sporazum o priznanju krivičnog dela (član 319. stav 3. ZKP), već se takav propust može otkloniti primenom odredbe člana 535. stav 3. ZKP prema kojoj rešenje o oduzimanju predmeta donosi sud i kad je u presudi kojom je optuženi oglašen krivim, ili rešenju o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja propušteno da se donese takva odluka.

Upravo na taj način je i postupio sud u pobijanim rešenjima, jer to što je pravnosnažnom presudom odlučeno o meri bezbednosti u odnosu na jedno krivično delo, ne znači da se radi o presuđenoj stvari i u odnosu na krivično delo za koje je obavezno oduzimanje predmeta upotrebljenih za izvršenje krivičnih dela, za koje je propušteno da se o toj meri odluči.

Sa iznetih razloga, po oceni ovog suda zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA adv. Milana Drobnjakovića, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je neosnovan.

Zahtev za zaštitu zakonitosti podnet je i zbog kršenja osnovnih ljudskih prava i to odredbi člana 32., 33. i 34. Ustava Republike Srbije. Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3), prema odredbi člana 484. ZKP uz zahtev se mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Kako podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisani sadržaj.

Takođe, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, pri čemu u obrazloženju podnetog zahteva ne navodi zbog čega smatra da je pobijanim odlukama učinjena navedena povreda zakona. Kako Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga član 485. stav 1. tačka 1) u vezi stava 4. ZKP), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP, te kako je branilac okrivljenog u zahtevu samo istakao povredu iz člana 439. tačka 3) ZKP ne dajući razloge zbog kojih smatra da je pobijanim odlukama učinjena navedena povreda, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj (član 484. ZKP).

Navodima zahteva se ukazuje i to da je izreka pobijanih rešenja nerazumljiva, što bi predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, a koja povreda ne predstavlja u smislu člana 485. stav 4. ZKP dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog i njegovog branioca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u vezi člana 484. ZKP u delu kojim je zahtev odbacio jer isti nema zakonom propisani sadržaj, te i na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu kojim je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Mila Ristić, s.r.                                                                                                                                    Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić