Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koja je održana bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok je zahtev branioca okrivljenog u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer je u drugostepenom postupku nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja na dan 18.09.2020. godine.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenio je kao neosnovane.

Naime, imajući u vidu vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela iz člana 121. stav 1. KZ – 18.09.2010. godine i kaznu propisanu za isto – kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina, to bi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog nastupila protekom dana 18.09.2020. godine, u smislu odredbi člana 103. stav 1. tačka 4) i člana 104. tačka 6) KZ, dakle, posle donošenja drugostepene presude Višeg suda u Smederevu Kž1 115/20 od 17.09.2020. godine, čijim donošenjem je ovaj krivični postupak pravnosnažno okončan.

Shodno iznetom pravnosnažne presude koje se pobijaju podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer u trenutku donošenja drugostepene presude u postupku po žalbi (17.09.2020. godine), još uvek nije zastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog za krivično delo iz člana 121. stav 1. KZ za koje je pravnosnažno oglašen krivim, a koje je izvršeno dana 18.09.2010. godine.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u preostalom delu je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Pored iznetog, obrazlažući povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac osporava činjenicu, da je drugostepeni sud odlučujući u postupku po žalbi, za tako kratko vreme mogao da donese odluku o istoj i to navodima da su spisi predmeta nižestepenog suda dana 17.09.2020. godine primljeni u Viši sud u Smederevu, da je predmet većan i rešen dana 17.09.2020. godine, odnosno istog dana. Takođe ukazuje, a vezano za povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, na raspodelu predmeta u Višem sudu u Smederevu, obzirom da je predmet Kž1 115/20 dodeljen u rad sudiji Slađani Bojković, a da je drugostepenu presudu donelo sasvim drugo veće. Međutim, izneti navodi ne predstavljaju po stavu Vrhovnog kasacionog suda povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, a kako to branilac okrivljenog pogrešno numeriše u podnetom zahtevu.

Takođe, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a zbog koje povrede zakona je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP i kao nezakoniti dokaz označava nalaz i mišljenje sudskog veštaka dr.Đorđa Ciganovića. Međutim, obrazlažući navedenu povredu, branilac osporava nalaz i mišljenje sudskog veštaka i to navodima da je veštak veštačio okolnosti koje nisu potvrđene medicinskom dokumentacijom, bez nalaza lekara ili bilo kakvog izveštaja od dana kritičnog događaja, da veštak nije čak ni video ruku oštećenog, niti je snimio, te izvlači zaključak da se ceo nalaz i mišljenje zajedno sa dopunskim nalazom i mišljenjem nalazi u domenu špekulacije i nagađanja. Na opisani način, branilac okrivljenog osporava pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, vezano za nalaz i mišljenje veštaka dr. Đorđa Ciganovića, kao i za povrede oštećenog nastale kritičnom prilikom.

Branilac okrivljenog, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a koja povreda zakona je takođe zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca. Međutim, i napred navedenu povredu zakonu branilac obrazlaže osporavajući činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnim presudama i to navodima da se iz priložene medicinske dokumentacije vidi da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, obzirom na prethodno zdravstveno stanje oštećenog kao i činjenicu da je spornu povredu oštećeni imao i ranije i da se ista nije dogodila kritičnom prilikom 18.09.2010. godine.

Osporavajući pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, u pogledu mehanizma nastanka povrede, vrste i težine povreda oštećenog, kao i uzročno posledične veze, osporavajući nalaz i mišljenje sudskog veštaka kao i medicinsku dokumentaciju u spisima predmeta, branilac okrivljenog, iznosi svoju verziju događaja i svoje činjenične zaključke drugačije od onih utvrđenih u pravnosnažnim presudama, i na takvim činjeničnim zaključcima iznosi sopstveni stav da, u konkretnom slučaju, delo koje je okrivljenom stavljeno na teret isti nije izvršio.

Na opisani način, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, branilac osporava pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP, a koja povreda zakona, nije dozvoljen razlog, u smislu člana 485. stav 4. KP, za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, zbog čega je ovaj sud, zahtev branioca, u napred navedenom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u uvodu i u obrazloženju zahteva za zaštitu zakonitosti numeriše i povredu krivičnog zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), pri čemu obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona je reč, već i ukazivanje na to u čemu se ona konkretno sastoji.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti samo se formalno poziva na povredu zakona zbog koje je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenom preko branioca – povreda krivičnog zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, ali ne obrazlaže u čemu se ova povreda zakona sastoji, odnosno ne obrazlaže zbog čega smatra da nižestepenim odlukama nije rešen predmet optužbe, zbog čega, po nalaženju ovog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP, s obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se ogleda istaknuta povreda zakona.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisnčar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća – sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić