Presudom Višeg suda u Somboru Kž1. 155/20 od 17.08.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog BB, advokata Gorana Bursaća i branioca okrivljenog AA, advokata Bojana Mirkovića i presuda Osnovnog suda u Somboru 1K. 347/19 od 14.02.2020. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Bojan Mirković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP u vezi sa članom 16. ZKP, povrede člana 438. stav 2. tačka 2) i tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za delo koje mu se stavlja na teret.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP isticanjem da se zasnivaju na nezakonitom dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda ne može zasnivati i to na zapisniku o prepoznavanju lica i sa njim u vezi izjavom oštećenog VV o prepoznavanju okrivljenog AA kao izvršioca krivičnog dela. Naime, branilac navodi da način pribavljanja ovog dokaza-zapisnika o prepoznavanju lica je u svemu u suprotnosti sa odredbama člana 90. i 100. ZKP, jer je 17.04.2019. godine preduzeta procesna radnja prepoznavanja lica na taj način što je oštećenom VV u stanici Policijske uprave Sombor od strane postupajućih policijskih službenika pokazana fotografija sa likom okrivljenog AA i to bez prisustva javnog tužioca pre obavljene procesne radnje prepoznavanje lica i ukazano kako treba da se ponaša prilikom prepoznavanja lica. Samim tim branilac je naveo da se usled nepoštovanja postupka propisanog odredbom člana 90. i 100. ZKP ovo ima smatrati dokazom na kome se ne može zasnivati sudska odluka.

Iznete navode iz zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Odredbom člana 90. stav 1. ZKP propisano je da, ukoliko je potrebno da se utvrdi da li okrivljeni prepoznaje određeno lice ili predmet, odnosno njegove osobine koje je opisao, pokazaće mu se to lice ili predmet zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima ili predmetima, čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisao.

Odredbom člana 100. stav 2. ZKP propisano je da, prepoznavanje lica u predistražnom postupku u istrazi će se obaviti tako da lice koje je predmet prepoznavanja ne može da vidi svedoka, niti svedok može da vidi to lice pre nego što pristupi prepoznavanju.

Stavom 3. istog člana propisano je da, u predistražnom postupku i istrazi prepoznavanje lica se obavlja u prisustvu javnog tužioca.

Naime, iz spisa predmeta utvrđuje se da je 17.04.2019. godine sačinjen zapisnik o prepoznavanju lica na kom je svedok oštećeni VV najpre opisao izvršioca ovog krivičnog dela, pa nakon što su mu predočena 4 lica, iste je osmotrio i sa sigurnošću od sto posto ukazao na lice pod rednim brojem 2 kao izvršioca krivičnog dela, odnosno na ovde okrivljenog AA.

Prilikom ispitivanja svedoka oštećenog VV dana 10.05.2019. godine isti je izjavio da je pre zakazanog prepoznavanja, negde oko 17 časova, došao u stanicu policije u Somboru, kada mu je pokazana slika AA i to fotografija kada je on imao 10-tak godina i naveo je da tom prilikom niko na njega nije vršio sugerisanje da prepoznavanje ide u pravcu da se pokaže na AA kao lice koje ga je fizički napalo nožem, jer je on bio potpuno siguran da je to bio AA bez ikakvog pritiska.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, branilac svojim zahtevom u suštini osporava zapisnik o prepoznavanju lica u sklopu ocene iskaza koji je oštećeni dao prilikom ispitivanja u predistražnom postupku, a vezano za obavljeno prepoznavanje lica, koje prepoznavanje lica je izvršeno u svemu u skladu sa odredbama člana 90. i 100. ZKP. Iz zapisnika o prepoznavanju lica nesumnjivo proizilazi da je svedok oštećeni sa 100% sigurnošću pokazao na izvršioca krivičnog dela, da je prepoznavanju lica prisustvovao zamenik javnog tužioca, da je prepoznavanje izvršeno u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku po pitanju predočavanja više lica sa osobinama sličnim onima kakve je okrivljeni pre prepoznavanja opisao. Samim tim navodi zahteva da predmetni zapisnik o prepoznavanju lica sadrži nepravilnosti koje ga čine nezakonitim dokazom i da je na taj način učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP ocenjeni su kao neosnovani.

Pored navedenog, branilac je u podnetom zahtevu ukazao da jedini dokaz koji ide na teret okrivljenog, pored zapisnika o prepoznavanju lica, je izjava oštećenog VV koja je takođe nezakonita, ali ne navodi u čemu se konkretno nezakonitost ogleda. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u ovom delu zahtev nema propisani sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac pobija pravnosnažne presude zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3)ZKP, jer o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivrečnost između onoga što se u presudi navodi u razlozima presude, o sadržini zapisnika o iskazima datih u postupku i tih zapisnika, a da sud nije primenio odredbu člana 16. stav 5. ZKP, što je bilo od odlučnog uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, taksativno su nabrojane povrede zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom, a koje predstavljaju razloge iz kojih ovlašćeno lice (član 483. ZKP) može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti-član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA u navedenim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 484. i člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                 Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                      Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić