O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu 6Kn 32/19 od 12.11.2019. godine, okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja jednog produženog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. u vezi člana 61. KZ, te mu je izrečena uslovna osuda i to tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci i istovremeno određeno da se navedena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 2 godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, a u slučaju opoziva uslovne osude, u utvrđenu kaznu zatvora okrivljenom će se uračunati i vreme koje je proveo u pritvoru od 20.01.2019. godine do 27.02.2019. godine. Odlučeno je i o troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu 1Kž.1 7/20 od 20.10.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 6Kn 32/19 od 12.11.2019. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog AA, advokat Vladimir Rajić podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, preinači odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili ukine u celini ili delimično odluku donetu po redovnom pravnom leku i predmet vrati na ponovno odlučivanje organu postupka.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo sednici veća nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Vladimira Rajića, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP je osnovan, dok je u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP podneti zahtev za zaštitu zakonitosti neosnovan, a u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA, advokat Vladimir Rajić, u podnetom zahtevu iako ne numeriše, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da se u radnjama okrivljenog ne stiču elementi jednog produženog krivičnog dela nasilje u porodici, već da je u pitanju samo krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ.

Vrhovni kasacioni sud ovakve navode, ocenjuje osnovanim, a ovo iz sledećih razloga:

Prema opisu radnje izvršenja krivičnog dela u izreci prvostepene presude, okrivljenom AA se stavlja na teret da je dana 18.01.2019. godine ugožavao spokojstvo i telesni integritet člana svoje porodice – svoje supruge, oštećene BB, na taj način što ju je obema rukama, bez ikakvog povoda, dok je ista kuvala, uhvatio za ruke i uvrćući joj jednu ruku naneo joj lake telesne povrede, a dana 20.01.2019. godine ugrožavao spokojstvo i duševno stanje člana svoje porodice – svoje supruge, oštećene BB na taj način što ju je vređao rečima „ti si đubre, ti si kurva“.

Odredbom člana 194. stav 1. KZ određena je zakonska dispozicija osnovnog oblika krivičnog dela nasilje u porodici, kojom je propisano da ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se zatvorom od 3 meseca do 3 godine.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, te opisane radnje izvršenja krivičnog dela u izreci prvostepene presude proizilazi da se u radnjama okrivljenog AA stiču svi bitni elementi krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, a ne jednog produženog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. u vezi člana 61. KZ, a kako to pogrešno pravno kvalifikuju nižestepeni sudovi.

Naime, krivično delo nasilje u porodici je trajno krivično delo, čija je posledica ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana svoje porodice, tako da se ovo delo u svom osnovnom obliku može izvršiti sa jednom ili više radnji, čija posledica traje kraće ili duže vreme, a imajući u vidu prirodu ovog krivičnog dela, a reč je o jednom kontinuiranom stanju u kome se nalazi jedan član porodice usled radnji koje preduzima drugi član porodice prema njemu. S toga, preduzimanje više radnji u jednom kraćem vremenskom periodu ne predstavlja krivično delo u produženom trajanju, već jedno krivično delo, jer opis ovakvog krivičnog dela nije ko ugrozi spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, već ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana svoje porodice, odnosno radi se o trajnom krivičnom delu koje se može izvrštiti sa više radnji, a što se i dogodilo u konkretnom slučaju, jer je okrivljeni AA prema oštećenoj BB, svojoj supruzi, u dva navrata i to 18.01.2019. godine i 20.01.2019. godine primenom nasilja ugrožavao spokojstvo i telesni integritet i duševno stanje člana svoje porodice – supruge, oštećene BB.

Iz navedenih razloga je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, opisane radnje, neophodno pravno kvalifikovati kao krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, a ne kao produženo krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. u vezi člana 61. KZ.

S toga je Vrhovni kasacioni sud, delimično usvajajući zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Vladimira Rajića, kao osnovan, preinačio pobijane pravnosnažne presude i našao da se u radnjama okrivljenog AA stiču zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ.

Odlučujući o krivičnoj sankciji, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 4., 42., 45., 54., 64., 65. i 66. KZ okrivljenom izrekao uslovnu osudu i tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 2 godine, po pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo. Pri odmeravanju kazne, Vrhovni kasacioni sud je uzeo u obzir težinu izvršenog krivičnog dela, pri čemu je imao u vidu sve okolnosti iz člana 54. KZ kao pravilno utvrđene u redovnom postupku. Po oceni ovog suda, ovako izrečena uslovna osuda, odnosno krivična sankcija je srazmerna stepenu krivice okrivljenog AA i nužna da izrazi društvenu osudu za krivično delo u pitanju, ali dovoljna za ostvarivanje propisane svrhe izricanja uslovne osude u smislu člana 64. stav 2. KZ. Na osnovu člana 63. KZ, Vrhovni kasacioni sud je odredio da će se, u slučaju opoziva uslovne osude u izrečenu kaznu zatvora, okrivljenom uračunati i vreme provedeno u pritvoru od 20.01.2019. godine do 27.02.2019. godine.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, te navodi da je povređeno načelo objektivnog identiteta presude i optužbe, jer je sud u izreci prvostepene presude naveo „uvrćući joj jednu ruku“, a u optužnom predlogu se navodi „uhvatio njene obe ruke, iste je podigao u vis i uvrtao“, a na koji način je, po stavu odbrane, učinjena navedena povreda zakona (član 438. stav 1. tačka 9) ZKP).

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe), a odredbom stava 2. istog člana je propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, dok zakon ne zahteva i identitet u pogledu pravne ocene dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom pravnosnažnom presudom nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni identitet optužbe i presude, ali ni subjektivni identitet optužbe i presude, na štetu okrivljenog AA. Ovo, imajući u vidu da su bitna obeležja bića krivičnog dela činjenično ista i u dispozitivu optužnog akta tužioca i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom aktu javnog tužioca. Sud je, u konkretnom slučaju, samo izmenio, odnosno uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu (usklađivanje se ne odnosi na bitna obeležja bića krivičnog dela), a koja izmena nije izvršena na štetu okrivljenog, jer okrivljeni nije oglašen krivim za veću kriminalnu aktivnost i volju („kriminalnu količinu“), niti je presuda izmenjena na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Dakle, kako je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, to su u konkretnom slučaju neosnovani navodi branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog numeriše i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje povrede zakona je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno orkivljenom preko branioca. Međutim, obrazlažući navedenu povredu zakona branilac navodi iskaz oštećene, iznosi svoju ocenu navedenog iskaza, te izvlači sopstveni zaključak da oštećenoj ne smetaju reči, koje je izgovorio okrivljeni i da joj nije bilo ugroženo spokojstvo, da postupak okrivljenog oštećena nije doživela kao drsko i bezobzirno ponašanje, niti kao primenu nasilja, te da smatra da nema elemenata za postojanje krivičnog dela, za koje je okrivljeni oglašen krivim, naročito iz razloga što kod oštećene ne postoji osećaj ugroženosti, niti taj osećaj ima kontinuirani oblik.

Kako se izloženim navodima zahteva, u suštini ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza i pravnosnažne presude pobijaju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja-povreda zakona iz člana 440. ZKP, a koja povreda zakona, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ocenio kao nedozvoljen.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ponovo ukazuje na pogrešno i nepotpuno činjenično stanje, odnosno na povredu zakona iz člana 440. ZKP, polemišući sa činjeničnim utvrđenjima suda vezanim za umišljaj okrivljenog, nastupelu posledicu, kao i ponašanje oštećene.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbi člana 492. stav 1. tačka 2) odlučio kao u stavu I izreke ove presude, a na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 2. u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u stavu II izreke ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                    Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                           Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić