Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio član 74. tačka 1. ZKP jer okrivljeni nije bio sposoban da se u toku postupka sam brani, s obzirom da se još od 2006. godine leči zbog problema sa otežanim govorom i sa slabošću cele desne strane tela. Navedena povreda zakona je, prema zahtevu, i u vezi sa povredom iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, s obzirom da je kritičnom prilikom okrivljeni postupao u nužnoj odbrani, što predstavlja osnov za isključenje krivičnog gonjenja.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Pre svega, iz činjeničnog stanja utvrđenog prvostepenom i potvrđenog drugostepenom presudom ne proizilazi da je okr.V.G. kritičnom prilikom postupao u nužnoj odbrani, tako da u konkretnom slučaju ne postoji ni taj ni bilo koji drugi osnov u smislu člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, za isključenje krivičnog gonjenja prema okrivljenom.

Odredbom člana 74. sada važećeg ZKP, odnosno člana 71. ranije važećeg ZKP, propisani su slučajevi u kojima okrivljeni mora imati branioca, a u tački 1. navedenog člana propisano je da je odbrana obavezna ako je okrivljeni nem, gluv, slep ili nesposoban da se sam brani.

Okrivljeni V.G. nije ni nem, ni gluv, ni slep, a navod zahteva da nije bio sposoban da se u postupku sam brani predstavlja samo ličnu procenu branioca o toj sposobnosti okrivljenog. Ovo, posebno, kada se ima u vidu da je okrivljeni prilikom ispitivanja kod istražnog sudije 01.12.2010. godine kao i na glavnim pretresima održanim 06.11.2012. godine i 25.01.2013. godine, nakon što je poučen o pravu na branioca, izjavio da mu branilac nije potreban, da je razumeo za šta se tereti i da će izneti svoju odbranu.

Stoga Vrhovni kasacioni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti u delu u kome ukazuje na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP i člana 74. tačka 1. ZKP, ocenjuje neosnovanim.

Navodima da je izreka prvostepene presude suprotna iznetim razlozima kao i da su razlozi međusobno protivrečni, branilac u zahtevu ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, koja povreda, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, nije predviđena kao zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Navodima da okrivljeni kritičnom prilikom u rukama nije imao metalnu već plastičnu kofu, da je mesto na kome je došlo do sukoba ostalo nerazjašnjeno, zatim navodima kojima branilac iznosi svoje viđenje i daje sopstvenu ocenu izvedenih dokaza – iskaza svedoka V.B. i L.M., kao i nalaza veštaka medicinske struke, branilac u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, takođe ne može biti razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka.

Najzad, branilac u zahtevu navodi da su sudovi u redovnom postupku povredili i pravo okrivljenog na pravično suđenje i pravo na odbranu i time povredili odredbe člana 32. i 33. Ustava Republike Srbije.

Ovi navodi zahteva nisu mogli biti predmet ispitivanja od strane Vrhovnog kasacionog suda, s obzirom na to da u slučaju kada je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet zbog povrede nekog prava zajemčenog Ustavom, ta povreda mora biti utvrđena odlukom Ustavnog suda i takva odluka, shodno odredbi člana 484. ZKP, mora biti dostavljena uz zahtev, a u konkretnom slučaju takva odluka nije dostavljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović,s.r.                                                                                             Dragiša Đorđević,s.r.