Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, nakon čega je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenog u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća razmotrio je spise predmeta, sa odlukom protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.G. ukazuje da je navedenim rešenjem Višeg suda u Šapcu povređena odredba člana 465. stav 1. ZKP-a navodima da Viši javni tužilac nije bio ovlašćen da izjavi žalbu na prvostepeno rešenje o troškovima krivičnog postupka, te da je istu trebalo odbaciti kao nedozvoljenu.

Naime, odredbom člana 465. stav 1. ZKP-a propisano je da protiv rešenja organa postupka donesenih u prvom stepenu, stranke, branilac i lice čija su prava povređena mogu izjaviti žalbu uvek kada u tom zakoniku nije izričito određeno da žalba nije dozvoljena. Imajući u vidu da je prema članu 2. stav 1. tačka 9. ZKP-a i javni tužilac „stranka“ te da Zakonikom o krivičnom postupku nije izričito određeno da žalba protiv posebnog rešenja o troškovima krivičnog postupka nije dozvoljena, to je, po nalaženju ovoga suda, javni tužilac u konkretnom slučaju bio ovlašćen da izjavi žalbu protiv prvostepenog rešenja, pa se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog neosnovano ističe suprotno.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu navodi da je pobijanim rešenjem na štetu okrivljenog povređena odredba člana 261. stav 2. tačka 7. ZKP-a, u vezi člana 23. Zakona o advokaturi i odredbe Tarifnog broja 2. Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata sa obrazloženjem da okrivljeni ima pravo na troškove krivičnog postupka u pogledu dve radnje preduzete dana 12.01.2010. godine (saslušanje okrivljenog u policiji pred istražnim sudijom), zatim u pogledu šest preduzetih radnji dana 29.01.2010. godine (saslušanje šest svedoka), kao i za dve radnje preduzete dana 05.02.2010. godine (saslušanje okrivljenog od strane istražnog sudije prilikom iznošenja odbrane i na ročištu o razmatranju ispunjenosti uslova za određivanje pritvora) i to u skladu sa odredbom Tarifnog broja 2. Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata kojom je predviđeno da se pod procesnom radnjom podrazumeva „svaka radnja o čijem preduzimanju se sačinjava poseban zapisnik“, kao i da u slučaju da je preduzeto više procesnih radnji sukcesivno „advokatu pripada propisani iznos nagrade za svaku pojedinačnu procesnu radnju“.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je neosnovan izneti stav branioca okrivljenog u pogledu definisanja pojma procesne radnje i prisustva branioca okrivljenog u krivičnom postupku i da se isti zasniva na pogrešnom tumačenju odredaba Tarifnog broja 2. u stavu 1. i 4. Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata.

Naime, sa stanovišta pravilne primene odredaba Zakonika o krivičnom postupku i posebnog Tarifnog broja 2. stava 1. i 4. Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata, ispitivanje većeg broja svedoka ili više saslušanja okrivljenog koja su preduzeta u toku jednog radnog dana u kontinuitetu, po oceni ovoga suda, predstavlja jednu procesnu radnju, nezavisno od broja ispitanih lica ili od broja sačinjenih i posebno potpisanih zapisnika u kojima su zabeleženi njihovi iskazi.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je u krivičnom predmetu protiv okrivljenog B.G. zbog krivinog dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, advokat D.V. bila izabrani branilac okrivljenog. U tom svojstvu je dana 05.02.2010. godine prisustvovala saslušanju okrivljenog u postupku istrage a odmah potom u kontinuitetu istoga dana i na ročištu o ispunjenosti uslova za određivanje pritvora, a dana 29. januara 2010. godine prisustvovala je ispitivanju šest svedoka.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da prisustvo branioca okrivljenog saslušanju više svedoka koje je obavljeno u istom danu u kontinuitetu, predstavlja jednu jedinstvenu procesnu radnju, bez obzira da li je o saslušanju svakog svedoka sačinjen pojedinačni zapisnik ili su iskazi svedoka uneti u zbirni jedinstveni zapisnik. Pored toga, i saslušanje okrivljenog od strane istražnog sudije kao i izjašnjenje na ročištu o ispunjenosti uslova za određivanje pritvora koje je usledilo odmah nakon saslušanja u toku istog dana koje je obavljeno u prisustvu branioca okrivljenog, po oceni ovoga suda, predstavlja jednu procesnu radnju.

Kod navedenog, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da ne postoji povreda zakona na koju se branilac okrivljenog poziva u zahtevu za zaštitu zakonitosti, pa je isti odbijen kao neosnovan.

Navodi branioca okrivljenog da je okrivljeni imao pravo i na troškove krivičnog postupka koji se odnose na nagradu i nužne izdatke njegovog branioca za prisustvo njegovom saslušanju i u policiji i pred istržnim sudijom dana 12.01.2010. godine, nisu razmatrani, imajući u vidu da prvostepeno rešenje u pogledu navedenih troškova krivičnog postupka nije ni preinačeno drugostepenim rešenjem protiv koga je i podnet zahtev za zaštitu zakonistoti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                         Predsednik veća-sudija,

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                                    Janko Lazarević, s.r.