Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 701/21 od 06.10.2021. godine, usvojena je žalba Osnovnog javnog tužioca u Šapcu i punomoćnika oštećenog VV i prvostepena presuda preinačena u delu odluke o kazni, u odnosu na okrivljenog BB, pa je isti, zbog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode u saizvršilaštvu iz člana 132. stav 3 u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci i u delu odluke o troškovima krivičnog postupka pa je, okrivljeni AA obavezan da oštećenom VV solidarno sa drugim okrivljenim, plati i iznos od 66.000,00 dinara, dok su, pored ostalih, žalbe okrivljenog AA, njegovog branioca, kao i žalba Osnovnog javnog tužioca u Šapcu u preostalom delu, odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda, u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Dejan Radmilović, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Dejana Radmilovića je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog, iako ne numeriše, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da u izreci prvostepene presude nije opisan bitan element krivičnog dela i to subjektivni odnos okrivljenog prema krivičnom delu, kako osnovnom tako i prema kvalifikatornoj okolnosti, pa je ostalo nejasno, sa kojim oblikom vinosti je delo izvršeno.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonotisti branioca okrivljenog AA, po oceni Vrhovnog kasacionog suda su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 132. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je kažnjavanje onog ko drugog protivpravno zatvori, drži zatvorenog ili mu na drugi način protivpravno oduzme ili ograniči slobodu kretanja, dok teži oblik ovog krivičnog dela iz stava 2. postoji ako delo iz stava 1. učini službeno lice zloupotrebom svog položaja ili ovlašćenja, a iz stava 3. ako je protivpravno lišenje slobode trajalo duže od trideset dana ili je vršeno na svirep način ili je licu koje je protivpravno lišeno slobode usled toga teško narušeno zdravlje ili su nastupile druge teške posledice.

Izrekom pravnosnažne presude okrivljeni AA oglašen je krivim da je u vreme i mestu označenom u izreci presude „...u uračunljivom stanju, svestan zabranjenosti svog dela, sa umišljajem, zajedno sa još jednim licem, izvršio krivično delo kao službeno lice – policijski službenik.... zloupotrebom svog službenog položaja i ovlašćenja tako što je oštećenom.... protivpravno oduzeo slobodu kretanja na svirep način....pri čemu je bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje...“, a na način bliže opisan u izreci pravnosnažne presude.

Po oceni ovoga suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog, datom u izreci pravnosnažne presude, navedene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela protivpravno lišenje slobode u saizvršilaštvu iz člana 132. stav 3 u vezi stava 1. i 2.u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni AA oglašen krivim tom presudom. Izreka pravnosnažne presude sadrži kako objektivna obeležja, tako i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, koja se tiču svesti i volje okrivljenog za izvršenje dela – direktan umišljaj u odnosu na radnju izvršenja i kvalifikatornu okolnost ( „protivpravno lišenje slobode koje je vršeno na svirep način“), koji obuhvata i svest o zabranjenosti dela – protivpravnosti.

Nalazeći, iz iznetih razloga, da pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Vrhovni kasacioni sud je u ovom delu zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

U preostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja numeriše povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Međutim, obrazlažući navedenu povredu, branilac iznosi sopstvene činjenične zaključke drugačije od onih utvrđenih pobijanim presudama, iznosi sopstveno viđenje odlučnih činjenica vezanih za postupanje okrivljenog AA kritičnom prilikom, i na svojim činjeničnim zaključcima, drugačijim od onih iznetim u pobijanim presudama, zauzima stav da, u konkretnom slučaju, nije bilo „svirepog“ postupanja, zbog čega, po stavu odbrane, u radnjama okrivljenog se stiču elementi krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 2., a ne stav 3. navedenog člana Krivičnog zakonika.

Na opisani način, iako se branilac formalno poziva na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a koja povreda je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, isti u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP shodno odredbama člana 485. ZKP nije predmet razmatranja od strane Vrhovnog kasacionog suda, u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, nije dozvoljen razlog, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u napred navedenom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić