Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužilaštvu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi da je prvostepena presuda zasnovana na dokazu na kome se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati, čime je na štetu okrivljenog povređen zakon – član 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP. Prema zahtevu prepoznavanje okrivljenog od strane svedoka S.M. nije obavljeno u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku koje propisuju način prepoznavanja niti je sačinjen zapisnik o prepoznavanju, tako da isto nije moglo biti korišćeno kao dokaz, niti je na takvom dokazu presuda mogla biti zasnovana.

Vrhovni kasacioni sud je navode zahteva u ovom delu ispitao shodno odredbi člana 604. stav 1. ZKP, pa je našao da se neosnovano u zahtevu ukazuje da je pravnosnažna presuda zasnovana na nedozvoljenom dokazu – prepoznavanju okrivljenog od strane svedoka S.M. i da je time povređen zakon na štetu okrivljenog – član 438. stav 2. tačka 1. ZKP, odnosno član 368. stav 1. tačka 10. ZKP („Sužbeni list SRJ“ broj 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ broj 58/04...76/10) (u daljem tekstu: ranije važeći ZKP).

Naime, predočavanje fotografija okrivljenog svedoku S.M. od strane radnika policije, svedoka M.M., nije dokazna radnja prepoznavanja lica u smislu člana 104. ranije važećeg ZKP, pa se zakonitost ove radnje i ne može ocenjivati prema navedenoj odredbi.

Kao procesna radnja, predočavanje fotografije okrivljenog (osumnjičenog) licu koje može imati saznanja o fizičkom izgledu učinioca krivičnog dela, nije zabranjeno ni isključeno ni jednom odredbom ranije važećeg ZKP, a izvan toga sud nije vezan ni ograničen posebnim formalnim dokaznim pravilima (član 18. ranije važećeg ZKP).

Stoga se ova radnja u konkretnom slučaju, ni izjašnjenje svedoka S.M. povodom pokazane fotografije okr. I.Đ. (da ga je prepoznala na toj fotografiji), koje je sastavni deo njenog iskaza datog u svojstvu svedoka tokom postupka, sami po sebi ne mogu smatrati nedozvoljenim po zakonu. Samim tim ni zakonitost dokaza – iskaza svedoka S.M. na kome se, između ostalih, zasniva utvrđeno činjenično stanje, nije dovedena u pitanje navodima zahteva za zaštitu zakonitosti o prihvatanju od strane suda dokaza pribavljenog suprotno zakonu.

Drugo je pitanje ocene suda o verodostojnosti iskaza pomenutog svedoka, koja ne može biti zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa su irelevantni navodi zahteva branioca okr. I.Đ. u kojima iznosi sopstvenu procenu intelektualnih sposobnosti, nivoa shvatanja i mogućnosti rasuđivanja svedoka S.M.

Stoga Vrhovni kasacioni sud, navode zahteva za zaštitu zakonitosti o učinjenoj povredi zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, ocenjuje neosnovanim.

Branilac okr. I.Đ., kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povrede zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP i člana 441. stav 3. ZKP, međutim, u obrazloženju zahteva ne ukazuje konkretno u čemu se navedene povrede sastoje, odnosno koje su zakonske odredbe povređene odlukama o oduzimanju imovinske koristi i imovinskopravnom zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud je, prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti vezan razlozima (član 485. stav 1. u vezi člana 4. ZKP) delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, kako je to izričito propisano odredbom člana 489. stav 1. ZKP, što znači da sud, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukoliko razlozi i povrede zakona nisu izričito navedeni, nema zakonskih ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje o kojoj povredi zakona se radi.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik
Dragana Vuksanović, s.r.

Predsednik veća-sudija
Zoran Tatalović, s.r.