Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 624/18 od 03.12.2018. godine, između ostalog, u stavu II izreke usvojene su žalbe Osnovnog javnog tužioca u Vranju, okrivljenog AA i njegovog branioca, pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Vranju K.br.341/17 od 12.01.2018. godine u stavu I izreke u pogledu pravne kvalifikacije i odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Nišu radnje okrivljenog AA opisane u stavu I izreke navedene presude, za koje je oglašen krivim, pravno kvalifikovao kao krivično delo ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, te mu je izrekao uslovnu osudu kojom mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) meseca koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 1 (jedne) godine po pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo, dok je u delu odluke o imovinskopravnom zahtevu prvostepena presuda ostala neizmenjena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Srđan Ivanović, zbog povreda zakona iz člana 16. stav 2. i 5, člana 419. stav 2. i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine pobijane presude ili da iste preinači i okrivljenog AA oslobodi svake odgovornosti.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je Apelacioni sud u Nišu kao drugostepeni u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenio zakon koji se ne može primeniti, jer je pogrešno pravno kvalifikovao radnje okrivljenog kao krivično delo ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, iako su policajci u konkretnom slučaju obavljali samo poslove regulisanja saobraćaja na putevima, ane i poslove održavanja javnog reda i mira. Pored toga, ističe se i da kako drugostepeni sud nije naveo broj „Službenog glasnika RS“ u kome je objavljen Zakon o javnom redu i miru i datum njegovog objavljivanja, to se ne zna da li je primenjen stari ili novi Zakon o javnom redu i miru.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer je Apelacioni sud u Nišu kao drugostepeni, u odnosu na okrivljenog AA, pravilno preinačio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Vranju K.br.341/17 od 12.01.2018. godine u pogledu pravne kvalifikacije i radnje ovog okrivljenog, za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, pravno kvalifikovao kao krivično delo ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, pravilno primenjujući pri tome Zakon o javnom redu i miru koji je važio u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela („Službeni glasnik RS“ broj 51/92 ... 101/2005), kao blaži zakon, a što je jasno naveo na strani 9 stav 1 obrazloženja pobijane drugostepene presude Kž1 624/18 od 03.12.2018. godine, dajući za navedeno konkretne i argumentovane razloge, a koje razloge kao pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud i na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP upućuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu odredaba člana 16. stav 2. i 5. ZKP, isticanjem da nižestepeni sudovi nisu nepristrasno i objektivno ocenili izvedene dokaze, obzirom da su iskaze oštećenih - okrivljenih GG, BB i VV ocenili kao saglasne, iako su njihovi iskazi kontradiktorni kako međusobno, tako i sami sebi, te da nižestepeni sudovi nisu sa jednakom pažnjom utvrdili činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom, kao i da je u konkretnom slučaju trebalo da reše u korist okrivljenog AA i da ga oslobode od optužbe, jer tokom postupka nije na nesumnjiv način dokazano da je on izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Pored toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navodi i povredu odredbe člana 419. stav 2. ZKP, isticanjem da nižestepeni sudovi nisu na osnovu savesne ocene svakog dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima izveli zaključke o izvesnosti postojanja određenih činjenica.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povreda odredaba člana 16. stav 2. i 5. i člana 419. stav 2. ZKP, a koje povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, pri čemu samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što u obrazloženju zahteva uopšte ne navodi u čemu se ova povreda zakona tačno sastoji, pa je stoga i u ovom delu zahtev nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanom drugostepenom presudom nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Srđana Ivanovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP zahtev u odnosu na ovu povredu zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                 Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić