Presudom Višeg suda u Zaječaru Kž1 br. 92/18 od 19.03.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a presuda Osnovnog suda u Boru K br. 104/17 od 26.03.2018. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Paun Jovanović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenja odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu navodi da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer činjenični opis krivičnog dela u optužnom predlogu i osuđujućoj presudi ima sva obeležja prekršaja iz člana 172. Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, a ne krivičnog dela sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322. stav 1. KZ, jer BB, kao saobraćajni inspektor u Odeljenju za inspekcijske poslove Opštinske uprave u ... u kritično vreme nije imao svojstvo službenog lica u smislu člana 112. stav 3. KZ. Prema navodima zahteva, iz navedenih razloga na konkretnu pravnu situaciju nisu se mogle primeniti odredbe člana 322. stav 1. KZ, pa je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se nije mogao primeniti, a čime je učinjena i povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude jasne i dovoljne razloge da je oštećeni BB kritičnom prilikom imao svojstvo službenog lica – saobraćajnog inspektora, u skladu sa članom 112. stav 3. tačka 3) KZ, kao i da se u radnjama okrivljenog AA stiču svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela za koje je u ovom krivičnom postupku oglašen krivim, a ne prekršaja iz člana 172. Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju (strana 3. stav 4. i strana 4. stav 1, 2. i 3 i strana 5. stav 1. drugostepene presude), koje je Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, kao osnov podnošenja zahteva navedena je i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP. Međutim, iz obrazloženja navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka proizilazi da se u ovom delu zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA osporava i polemiše se činjeničnim utvrđenjima suda navodima da raspored rada saobraćajnih inspektora Opštinske uprave ... (koji je interni akt tog organa) ne sadrži elemente na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da li je BB obavljao poslove saobraćajnog inspektora u kritično vreme, i kritičnog dana, da li je bio ovlašćen da obavlja navedene poslove van utvrđenog radnog vremena za obavljanje ovih poslova i da ne postoji odluka da se ovi poslovi obavljaju u vreme kada se okrivljenom stavlja na teret izvršenje navedenog krivičnog dela, pa se Vrhovni kasacioni sud, u ocenu ovih navoda nije upuštao, obrzirom da se istima osporavaju činjenična utverđenja suda i kao takvi u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljen razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka.

Iz napred navedenih razloga doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković,s.r.                                                                                                                              Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić