Presudom Višeg suda u Novom Sadu KŽ1 12/22 od 13.04.2022. godine, povodom žalbe branioca okrivljenog AA, a po službenoj dužnosti, preinačena je presuda Osnovnog suda u Bačkoj Palanci K-257/21 od 15.12.2021. godine u pogledu činjeničnog opisa krivičnog dela tako što je okrivljeni AA oglašen krivim za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ kako je to bliže opisano u izreci drugostepene presude i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 7 (sedam) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 27.07.2021. godine pa nadalje do upućivanja okrivljenog na izdržavanje kazne zatvora, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena, te je određeno da troškovi krivičnog postupka koji su nastali pred drugostepenim sudom padaju na teret budžetskih sredstava.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Andrej Milješić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 11), člana 438. stav 2. tačka 1) i 2) i člana 440. stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači presude Osnovnog suda u Bačkoj Palanci K-257/21 od 15.12.2021. godine i Višeg suda u Novom Sadu KŽ1 12/22 od 13.04.2022. godine tako što će okrivljenog osloboditi od odgovornosti ili da ukine u celosti navedene presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je sud pobijanom pravnosnažnom presudom prekoračio optužbu na štetu okrivljenog, jer se činjenični opis krivičnog dela naveden u izreci presude u bitnom razlikuje od onog navedenog u optužnom predlogu javnog tužioca. Naime, po stavu branioca okrivljenog, optužba je prekoračena iz razloga jer je okrivljenom izmenjenim optužnim aktom Osnovnog javnog tužioca u Bačkoj Palanci stavljeno na teret da je predmetno krivično delo izvršio dana 27.07.2021. godine, a sud je okrivljenog izrekom pravnosnažne presude oglasio krivim da je predmetno krivično delo izvršio dana 26.07.2021. godine, čime je sud izmenom činjeničnog opisa krivičnog dela u pogledu vremena njegovog izvršenja povredio objektivni identitet optužbe i presude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navedenom izmenom u pobijanoj pravnosnažnoj presudi činjeničnog opisa krivičnog dela iz optužnog predloga Osnovnog javnog tužioca u Bačkoj Palanci KT.324/21 od 23.08.2021. godine, izmenjenog na glavnom pretresu održanom dana 15.12.2021. godine, sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA. Ovo sa razloga jer se pravnosnažna presuda odnosi na isto lice – okrivljenog AA i na krivično delo za koje je optužen – krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, a sud je navedenom izmenom, kojom je u izreci presude naveo tačan datum izvršenja krivičnog dela, po nalaženju ovoga suda, zapravo samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu i to u pogledu okolnosti koja ne predstavlja bitno obeležje predmetnog krivičnog dela, već u konkretnom slučaju predstavlja samo okolnost koja služi za tačnije određivanje krivičnog dela. Pri ovome sud se kretao u okviru optužnog akta javnog tužioca, a navedena izmena nije izvršena na štetu okrivljenog, jer su bitna objektivna obeležja bića krivičnog dela ista i u izmenjenom optužnom aktu javnog tužioca i u izreci presude, kao i sam način izvršenja krivičnog dela, odnosno postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke pravnosnažne presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom aktu javnog tužioca. Dakle, kako je činjenični opis u izreci pravnosnažne presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, to su u konkretnom slučaju neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, isticanjem da se pravnosnažna osuđujuća presuda zasniva isključivo na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne može zasnivati i to na lekarskom izveštaju dr VV i na njenom iskazu datom u svojstvu svedoka na glavnom pretresu, a koji dokazi se po braniocu shodno članu 16. stav 1. ZKP ne mogu koristiti u krivičnom postupku. Kao razlog nemogućnosti korišćenja kao dokaza u krivičnom postupku lekarskog izveštaja dr VV, branilac okrivljenog ističe da kako lekar koji obavlja pregled pacijenta nije ovlašćen i stručan da od istog uzima izjave i da u lekarski izveštaj koji tom prilikom sačinjava unosi viđenje događaja od strane samog pacijenta, već je ovlašćen da u skladu sa medicinskom strukom samo konstatuje povrede kod pacijenta, to se stoga, po braniocu, anamneza pacijenta uzeta od strane ordinirajućeg lekara koja je uneta u lekarski izveštaj i predstavlja njegov sastavni deo ne može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, već samo navodi iz lekarskog izveštaja koji se odnose na konstatovane povrede pacijenta. Pored toga, kao razlog nemogućnosti korišćenja kao dokaza u krivičnom postupku iskaza svedoka dr VV, branilac okrivljenog ističe da navedeni svedok prilikom davanja svog iskaza na glavnom pretresu nije svedočila o svojim neposrednim saznanjima vezano za kritični događaj ili o svojim sećanjima o predmetnom pregledu oštećene, već je svedok samo čitala svoje beleške i to od reči do reči, između ostalog i anamnezu iz lekarskog izveštaja koji je sačinila, a koja se po braniocu ne može koristiti kao dokaz, te je čitala i pisanu dokumentaciju za koju je izjavila da je elektronski karton oštećene, a sa čijim sadržajem sud i odbrana nisu bili upoznati, pri čemu je odredbom člana 98. ZKP predviđeno da svedok svedoči usmeno i da iznosi sve ono što mu je o predmetu poznato.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani, obzirom da se po stavu ovoga suda izveštaj dr VV – lekara specijaliste Doma zdravlja „Dr Mladen Stojanović„ Bačka Palanka, Zdravstvena ambulanta ... od 27.07.2021. godine i iskaz dr VV dat u svojstvu svedoka na glavnom pretresu održanom dana 15.12.2021. godine smatraju zakonitim dokazima na kojima je sud mogao zasnovati pobijanu pravnosnažnu presudu. Ovo imajući u vidu da se neosnovano i proizvoljno zahtevom branioca okrivljenog ističe da se anamneza pacijenta uzeta od strane ordinirajućeg lekara koja je uneta u lekarski izveštaj i predstavlja njegov sastavni deo ne može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, već samo navodi iz lekarskog izveštaja koji se odnose na konstatovane povrede pacijenta, te imajući pri tome u vidu da ne postoji procesna zabrana da se svedok prilikom davanja iskaza koristi svojim beleškama, pa je tako i dr VV – lekar specijalista prilikom davanja iskaza mogla da se koristi svojim beleškama, pošto ista iskaz nije dala u svojstvu veštaka, već u svojstvu svedoka, kao i da iznosi sva svoja saznanja i opažanja, između ostalog i o onome što joj je oštećena BB prilikom pregleda rekla o tome na koji način je zadobila lake telesne povrede koje je u konkretnom slučaju ovaj svedok kao lekar konstatovala na licu oštećene, a što sve nije u suprotnosti sa odredbama člana 98. ZKP na koje se poziva branilac okrivljenog, a koje odredbe propisuju pravila o ispitivanju svedoka. Osim toga, u Zakoniku o krivičnom postupku ne postoji procesna zabrana da se o sadržaju izjave privilegovanog svedoka koju je dao svojom slobodnom voljom pred drugim licima, ta druga lica ispitaju kao svedoci, odnosno da se kao dokaz koristi pisana dokumentacija koja između ostalog sadrži i ovu izjavu.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da u radnjama okrivljenog nije sadržano bitno obeležje bića krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ za koje je on pravnosnažno oglašen krivim, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Međutim, branilac nepostojanje po njemu bitnog obeležja predmetnog krivičnog dela u vidu nepostojanja u konkretnom slučaju ugroženog spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja oštećene suštinski obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu i pristrasnu ocenu izvedenih dokaza od strane nižestepenih sudova. Ovo imajući u vidu da branilac ističe da kako tokom postupka izvedenim dokazima nije na nesumnjiv način utvrđeno da je upravo okrivljeni dana 26.07.2021. godine zadao udarac oštećenoj u predelu glave usled čega je ona zadobila lake telesne povrede i da je ugrozio spokojstvo oštećene, njen telesni integritet ili njeno duševno stanje, jer okrivljeni nije priznao izvršenje predmetnog krivičnog dela, te se oštećena koristila svojim pravom da ne svedoči, a svedok GG nije imao bilo kakva neposredna saznanja o kritičnom događaju, to je sud trebalo da, shodno članu 16. stav 5. ZKP, primenom načela in dubio pro reo presudom reši u korist okrivljenog i da ga oslobodi od optužbe za predmetno krivično delo.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu i pristrasnu ocenu izvedenih dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, isticanjem da je izreka presude nerazumljiva u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela. Osim toga, branilac okrivljenog ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da je izreka presude protivrečna sama sebi, da su razlozi presude protivrečni izreci, te da presuda nema razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja, a i oni razlozi koji su navedeni su potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, kao i da o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava i zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava i zapisnika. Takođe, branilac okrivljenog ukazuje i na povredu odredbe člana 440. stav 2. ZKP, isticanjem da je sud pogrešno utvrdio činjenično stanje u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela. Branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ističe i da prvostepeni sud u ponovljenom postupku nije postupio po nalozima drugostepenog suda iz rešenja KŽ1 288/21 od 16.11.2021. godine kojim je ukinuta prethodna prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje i nije raspravio sva sporna pitanja na koja mu je ukazao drugostepeni sud, već se ponovo pozvao na iste dokaze i uz neznatne izmene doneo skoro identičnu presudu, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 462. stav 3. ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija zbog povreda odredaba člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 2), člana 440. stav 2. i člana 462. stav 3. ZKP, a koje povrede odredaba ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Andreja Milješića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić