U IMA NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Janka Lazarevića, predsednika veća, Bate Cvetkovića, Gorana Čavline, Dragana Aćimovića, i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Ivanom Trkuljom Veselinović, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog I.S. i dr, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih I.S. i N.S., advokata N.Z., podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Vranju K 4/14 od 06.04.2015. godine održanoj 27.10.2015. godine, jednoglasno je doneo:

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih I.S. i N.S., advokata N.Z., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Vranju K 4/14 od 06.04.2015. godine i Apelacionog suda u Nišu tačka 1) ZKP, dok se zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u preostalom delu ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Vranju K 4/14 od 06.04.2015. godine okrivljeni I.S. i N.S. su oglašeni krivim da su kao saizvršioci izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. KZ, za koje su osuđeni i to svaki od okrivljenih na kaznu zatvora u trajanju od po tri godine i tri meseca, s tim što se okrivljenom N.S. u izrečenu kaznu zatvora ima uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 14.08.2013. godine pa do 31.10.2013. godine. Okrivljeni su obavezani da sudu na ime troškova krivičnog postupka isplate i to svaki od okrivljenih iznose od po 30.694,61 dinar, a na ime sudskog paušala iznose od po 5.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Prema okrivljenom I.S. izrečena je mera bezbednosti oduzimanje predmeta bliže označenih u izreci presude. odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Vranju i branioca okrivljenih, a presuda Višeg suda u Vranju K 4/14 od 06.04.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenih I.S. i N.S., advokat N.Z., u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, a zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tač. 1) i 2) ZKP i člana 439. tač. 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude i okrivljene oslobodi od optužbe ili eventualno samo okrivljenog N.S. oglasi krivim zbog krivičnog dela iz člana 246a stav 1. KZ ili da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, i nakon ocene navoda u zahtevu ocenjujući zakonitost dokaza koji su predmet ispitivanja i u smislu člana 604. ZKP („Službeni glasnik RS“, br.72/11), našao:

Branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i u vezi sa tom povredom najpre navodi da su pobijane presude zasnovane na dokazu – iskazima ovlašćenih službenih lica policijskih službenika koji su se tokom postupka izjašnjavali na osnovu svojih operativnih saznanja koja nikako ne mogu predstavljati dokaze na kojima bi se zasnivala osuđujuća presuda.

Vrhovni kasacioni sud najre utvrđuje da iz spisa predmeta proizilazi da je sud tokom postupka ispitao u svojstvu svedoka policijske službenike S.N., M.R., N.S. i D.S., a iz kojih iskaza je utvrdio da su ovi svedoci imali saznanja da okrivljeni nabavljaju i prodaju opojnu drogu i da će kritičnog dana 14.08.2013. godine okrivljeni I.S. predati određenu količinu opojne droge okrivljenom N.S. zbog čega su izvršili opservaciju prostora oko ulaza u stambenu zgradu okrivljenog I.S., gde su u večernjim časovima videli okrivljenog N.S. kako je motociklom došao do zgrade okrivljenog I.S., prišao do ulaznih vrata zgrade kada su svedoci S.N. i M.R. intervenisali i sprečili ga da uzme opojnu drogu koja se nalazila iza ulaznih vrata zgrade i bila zgužvana u hartiju, nakon čega su izvršili pretres stana okrivljenog I.S., gde su pronašli list „...“ iz koga je bila pocepana jedna stranica i upoređivanjem ustanovili da je ta stranica ustvari bila list hartije u kome su bile zamotane kesice sa opojnom drogom koju su pronašli iza ulaznih vrata.

Polazeći od navedenog, po oceni ovog suda, iskazi svedoka S.N., M.R., N.S. i D.S., su dokazi koji su izvedeni u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku i nisu pribavljeni protivno članu 16. stav 1. ZKP, te se ne radi o dokazima na kojima se presuda ne može zasnivati. Naime, navedeni svedoci su se o kritičnom događaju izjašnjavali na osnovu svojih neposrednih saznanja i opažanja, s obzirom na to da su se kritičnom prilikom nalazili na licu mesta i svoje iskaze su dali na osnovu onoga što su tom prilikom neposredno videli i opazili, pri čemu je bez uticaja na zakonitost iskaza ovih svedoka činjenica da su se oni kritičnom prilikom našli na licu mesta, jer su prethodno imali saznanja da će toga dana okrivljeni I.S. predati određenu količinu opojne droge okrivljenom N.S. S tim u vezi, po nalaženju ovog suda, činjenično stanje koje je opisano u izreci pobijane prvostepene presude nije utvrđeno na osnovu operativnih saznanja policijskih službenika, već na njihovim iskazima koji su dati na osnovu njihovih neposrednih opažanja vezanih za sam kritični događaj.

U vezi sa istaknutom povredom zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog ističe i to da sudovi u pobijanim presudama kao dokaz nisu mogli da koriste transkripte telefonskih razgovora i SMS komunikaciju okrivljenih jer po oceni branioca ovi dokazi je trebalo da budu izdvojeni iz spisa predmeta budući da se radi o nezakonito pribavljenim dokazima. Naime, branilac smatra da su navedeni transkripti razgovora i SMS komunikacija okrivljenih nezakonit dokaz, jer u konkretnom slučaju sud je naložio nadzor i snimanje razgovora i komunikacije okrivljenih na osnovu člana 504e stav 1. ranije važećeg ZKP, iako je tim članom propisano da se nadzor može odrediti ako se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano, a po oceni branioca u konkretnom slučaju su postojali drugi načini na koji bi se mogli prikupiti dokazi za krivično gonjenje okrivljenih. Pored toga, branilac ističe i to da su ovi transkripti nezakonit dokaz jer naredba istražnog sudije Višeg suda u Vranju po kojoj je dat nadzor za snimanje telefonskih razgovora okrivljenih nije pročitana kao dokaz tokom postupka, a izdata je pre izvršenja krivičnog dela koje se okrivljenima stavlja na teret.

Iz spisa predmeta proizilazi da su u ovom postupku na osnovu člana 504e st. 2. i 1. tada važećeg ZKP izdate dve naredbe istražnog sudije Višeg suda u Vranju Kri Pov 65/13 i Kri Pov 64/13 obe od 24.07.2013. godine, kojima je naređen nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima i optičkim snimanjem za lica za koja postoji osnovana sumnja da su izvršili i da pripremaju izvršenje krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ i to za N.S. i I.S., te su precizno označeni brojevi telefona i telefonski aparati koje oni koriste i koji su predmet nadzora. S tim u vezi, po oceni ovog suda, navedene naredbe su u svemu izdate u skladu sa tada važećim Zakonikom o krivičnom postupku, pa su, transkripti razgovora i SMS komunikacije sa brojeva telefona koji su bili predmet nadzora po naredbama u tom smislu zakonit dokaz. Imajući u vidu da su dokaz u ovom postupku transkripti razgovora koji su pribavljeni na osnovu navedenih naredbi, a ne same naredbe, to iste nije bilo potrebno čitati kao dokaz tokom postupka, kako to pogrešno zaključuje branilac okrivljenih. Pri tome, pitanje da li je u konkretnom slučaju umesto nadzora telefonskih razgovora i SMS komunikacije okrivljenih bilo moguće na drugi način prikupiti dokaze za krivično gonjenje okrivljenih je pitanje procene suda, date prilikom pribavljanja dokaza, koja se zahtevom za zaštitu zakonitosti ne može osporavati.

Iz svih iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, neosnovano branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da tokom postupka nijednim dokazom nije potvrđeno da je između okrivljenih postojao bilo kakav dogovor oko nabavke i preuzimanja opojne droge radi dalje prodaje, pritom sudovi nisu utvrdili od koga je okrivljeni I.S. nabavio opojnu drogu. Branilac ističe da u konkretnom slučaju nikakve prodaje opojne droge nije bilo, pa je u tom smislu nelogično da policijski službenici, na čijim iskazima prvostepeni sud zasniva presudu, imaju saznanja da okrivljeni prodaju drogu, a ne uhvate ih u toj prodaji. S tim u vezi iz telefonskih razgovora i SMS komunikacije okrivljenih, po oceni branioca, upravo proizilazi da se njihova konverzacija nije obavljala u pravcu neovlašćenog držanja i predaje radi prodaje, već isključivo da bi okrivljeni N.S. predmetnu drogu konzumirao kao višegodišnji uživalac opojnih droga, te u tom smislu branilac okrivljenih u zahtevu daje svoje tumačenje SMS poruka koje su okrivljeni međusobno razmenjivali. Branilac ističe i to da je nelogično da jedan od okrivljenih nabavlja opojnu drogu u količini koja je manja od tri grama, a drugi samo prodaje, te da je zbog svega navedenog pogrešan zaključak nižestepenih sudova da su odbrane okrivljenih nelogične i neprihvatljive.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog daje sopstvenu ocenu izvedenih dokaza tokom postupka i iz nje utvrđuje drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno pobijanom prvostepenom presudom, odnosno ukazuje da je u pobijanoj prvostepenoj presudi pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupa koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenih u zahtevu ističe i to da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1) i 2) ZKP, ali u zahtevu ne navodi nijedan razlog zbog kojeg smatra da su pobijanim presudama učinjene navedene povrede krivičnog zakona, zbog čega je ovaj sud ocenio da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbacio jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar - savetnik                                                                                       Predsednik veća - sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                   Janko Lazarević,s.r.