Vrhovni kasacioni sud je u sednici veća razmotrio spise predmeta sa zahtevom za zaštitu zakonitosti, pa je našao:

Zahtev je nedozvoljen.

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP može preko branioca, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povreda tog zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. stav 3. i 4. ZKP, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom.

Branilac okrivljenog S.T., kao osnov podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP odnosno povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 224. stav 1. i člana 485. stav 2. ZKP, s tim što iz obrazloženja zahteva proizilazi da se zahtevom ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa obrazloženjem da su za boravak okrivljenog u ekstradicionom pritvoru istekli svi zakonski rokovi propisani Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, a da je država molilja tek nakon isteka rokova dostavila potrebnu dokumentaciju za odlučivanje o ekstradicionom pritvoru, pa se po stanovištu branioca okrivljeni S.T. nezakonito nalazio u pritvoru, jer se na osnovu odredbe člana 22. stav 1. tačka 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, pritvor nije mogao odrediti, već samo po odredbama člana 26. stav 1. istog zakona.

Iz navedenog proizilazi da se zahtevom za zaštitu zakonitosti ustvari ukazuje na nezakonito postupanje nadležnih organa, pre svega suda u postupku odlučivanja o ekstradicionom pritvoru, čime branilac okrivljenog S.T., dovodeći u pitanje primenu navedenih procesnih odredaba iz člana 22. stav 1. tačka 1. i člana 26. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, kao i člana 224. ZKP, koji je takođe procesne prirode, pobija pravilnost pravnosnažne odluke kojom se utvrđuje da su ispunjene zakonske pretpostavke za izručenje okrivljenog S.T.

Sud je pobijane odluke o ispunjenosti zakonskih pretpostavki za izručenje okrivljenog S.T., doneo primenom odredaba člana 7. i člana 16. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičim stvarima, pri čemu se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca ne ukazuje ni na jedan razlog koji je u vezi sa odlukom suda o ekstradiciji i eventualno povredama zakona u tom postupku, već se samo formalno rešenja pobijaju zbog povrede zakona (član 439. tačka 2. ZKP), zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, a u suštini ovu povredu krivičnog zakona obrazlaže povredama procesnih odredaba i procesnog zakona i to odredaba člana 22. stav 1. tačka 1. i člana 26. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima kao i člana 224. ZKP, što ne predstavlja ni jedan dozvoljen zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, pa je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.T., adv. N.Z. odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                           Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                     Nevenka Važić,s.r.