Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1- Po1 14/22 od 02.12.2022. godine, delimično su usvojene žalbe okrivljenog Dragana Đukanovića i njegovog branioca, advokata Olivere Popović Jadranin i presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal K Po1 119/20 od 24.02.2022. godine je preinačena samo u odnosu na okrivljenog Dragana Đukanovića u pogledu načina izvršenja kazne, tako što je Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal odredilo da će se okrivljenom Draganu Đukanoviću sa ličnim podacima kao u izreci prvostepene presude kazna zatvora u trajanju od jedne godine na koju je osuđen presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal K Po1 119/20 od 24.02.2022. godine, za krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje bez elektronskog nadzora, a koje prostorije ne sme napuštati osim u slučajevima propisanim zakonom koji određuje izvršenje krivičnih sankcija. Ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova, samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da se ostatak kazne zatvora izvrši u Zavodu za izvršenje kazne zatvora. Žalba tužioca za organizovani kriminal, branioca okrivljenog Marka Bojića, advokata Milana Burića i žalbe okrivljenog Dragana Đukanovića i njegovog branioca advokata Olivere Popović Jadranin u preostalom delu su odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Dragana Đukanovića, advokat Mirko Stefanović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, presudu drugostepenog suda ukine i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dragana Đukanovića, advokata Mirka Stefanovića je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Dragana Đukanovića, advokat Mirko Stefanović, navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koja se ogleda u tome što u presudi drugostepenog suda nema bitnih obeležja krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika (KZ), odnosno nema protivpravnosti, umišljaja i krivice, niti dokaza o pribavljanju protivpravne imovinske koristi okrivljenog Dragana Đukanovića, na koji način je povređen krivični zakon budući da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo. Pojašnjavajući istaknutu povredu branilac ukazuje da je sud pogrešno ocenio da postoje elementi krivičnog dela iz člana 350. stav 2. KZ, jer da bi predmetno delo postojalo nije dovoljan samo nedozvoljen tranzit kao radnja izvršenja krivičnog dela, već je potrebno da postoji i subjektivno obeležje krivičnog dela (umišljaj i namera za izvršenje ovog krivičnog dela). Osim toga, po navodima branioca, sudovi pogrešno zaključuju da je kod okrivljenog Dragana Đukanovića postojala svest i volja da zajednički deluje sa Markom Bojićem te ne postoji saizvršilaštvo u smislu člana 33. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dragana Đukanovića, sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakonika, čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, omogućava drugom nedozvoljen prelaz granice Srbije ili nedozvoljen boravak ili tranzit kroz Srbiju.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljenom Draganu Đukanoviću, stavljeno na teret da je „u vremenskom periodu od 30.12.2019. godine do 31.12.2019. godine, zajedno sa okrivljenim Markom Bojićem, u uračunljivom stanju, pri čemu je bio sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan da je njegovo delo zabranjeno, kao što je hteo njegovo izvršenje, u nameri pribavljanja imovinske koristi, omogućio za pet migranata nedozvoljen tranzit kroz Srbiju u cilju nedozvoljenog prelaska državne granice ...“. Tačkom 10. izreke prvostepene presude okrivljenom Draganu Đukanoviću stavljeno je na teret da „u periodu od 30.12.2019. do 31.12.2019. godine okrivljeni Marko Bojić organizovao je krijumčarenje pet stranih državljana-migranata, preko državne granice Srbije i Bosne i Hercegovine na taj način što je prethodno sa NN licem, dogovorio pronalazak pet migranata zainteresovanih za ilegalno prebacivanje u Bosnu i Hercegovinu..takođe, u cilju njihovog nedozvoljenog tranzita od teritorije Beograda do teritorije Uzovnice, okrivljeni Marko Bojić angažovao je okrivljenog Dragana Đukanovića, da koristeći svoj položaj kao vozač autobusa Autoprevoznika „AA“ DOO ..., koji saobraća na redovnoj liniji Beograd – Ljubovija, na polaznim peronima Beogradske autobuske stanice preuzme i u autobus smesti migrante,...okrivljeni Dragan Đukanović, po nalogu okrivljenog Marka Bojića preuzeo pet migranata i smestio ih u autobus,...nakon čega im je u svojstvu vozača omogućio nedozvoljen tranzit od Beograda do teritorije Opština Ljubovija, mesta Uzovnica, gde je po nalozima izdatim od strane okrivljenog Marka Bojića, prethodno dao signal migrantima, tako što je dva puta upalio i ugasio svetla u autobusu, a zatim je kod Pošte u Uzovnici zaustavio autobus, nakon čega su migranti izašli iz autobusa ... dana 31.12.2019. godine, okrivljeni Marko Bojić ostavio je novac u neutvrđenom iznosu sada osuđenom Radoju Kovačeviću, sa zadatkom da isti preda vozaču autobusa okrivljenom Draganu Đukanoviću na ime nedozvoljenog prevoza migranata od Beograda do mesta Uzovnica, Opština Ljubovija“.

Iz ovako opisanih radnji okrivljenog Dragana Đukanovića proizlaze sva obeležja, kako subjektivna (uračunljivost i umišljaj okrivljenog) tako i objektivna (omogućavanje nedozvoljenog tranzita kroz Srbiju za pet migranata) obeležja krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi u saizvršilaštvu iz člana 350. stav 2. KZ u vezi člana 33. KZ. S obzirom da je okrivljeni po prethodnom nalogu okrivljenog Marka Bojića prevezao pet migranata, te učestvovao u njihovom nedozvoljenom tranzitu kroz Srbiju, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, iz navedenih činjenica u pogledu preduzimanja dogovorenih radnji radi izvršenja krivičnog dela nesumnjivo proizlazi da je postupao kao saizvršilac, u smislu odredbe člana 33. KZ, te se njegovo svojstvo saizvršioca ne dovodi u pitanje navodima zahteva branioca da okrivljeni nije imao svest da zajednički deluje sa ostalim saizvršiocima, zbog čega su neosnovanim ocenjeni navodi branioca da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Dalje, u podnetom zahtevu branilac okrivljenog Dragana Đukanovića, navodi da je u izreci i obrazloženju prvostepene presude potpuno izostala svest o protivpravnosti kao element krivice, niti ima dokaza da je okrivljeni Dragan Đukanović suorganizator, niti je dokazano da je postojala namera sticanja protivpravne imovinske koristi. Osim toga, nejasno je po navodima branioca, kada je stvoren zajednički dogovor i svest o zajedničkom delovanju, ističući da okrivljeni nije mogao biti upoznat sa činjenicom da preuzme migrante jer ih on ne legitimiše, niti može da ih spreči u nameri da se prevezu redovnom autobuskom linijom, niti zna imaju li boravak u Srbiji ili ne, te je preuzimanje migranata deo svakodnevne njegove radne obaveze. Takođe, branilac navodi da u pobijanim presudama nije dokazano kod okrivljenog Dragana Đukanovića postojanje namere pribavljanja koristi, posebno što se izrekom prvostepene presude od okrivljenog ne oduzima nikakva imovinska korist, što faktički znači da je nije ni bilo.

Ovakvim navodima, branilac suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje, na osnovu sopstvene verzije činjeničnog stanja izvodi zaključak o nepostojanju svesti o protivpravnosti u prevoženju putnika i nepostojanju namere pribavljanja koristi, te tako ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazao na činjenicu da krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim iz člana 350. stav 2. u vezi člana 33. KZ, ne spada u krivična dela predviđena članom 2. Zakona o nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, te samim tim, po nalaženju branioca, Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje nije nadležan za postupanje u ovoj krivičnoj stvari, na koji način ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP.

Podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje se i da je izreka prvostepene presude nerazumljiva u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela jer je kao vreme izvršenja radnje naveden dan 31.12.2019. godine kada nije bilo nikakve aktivnosti okrivljenog Dragana Đukanovića, na koji način branilac ukazuje da je učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Po navodima branioca iznetim u zahtevu, u pobijanim presudama nema razloga za zaključak da je okrivljeni Dragan Đukanović u saizvršilaštvu sa ostalim saizvršiocima izvršio delo za koje je oglašen krivim, na koji način se ukazuje da je učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Osim toga, branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su razlozi prvostepenog suda, kojima se objašnjava umišljaj okrivljenog i namera pribavljanja koristi, nejasni i uzajamno protivrečni jer sadrže pristanak okrivljenog na nastupanje posledice iako je za postojanje ovog dela neophodan direktan umišljaj čime je ukazao na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 2) i 11), ZKP, člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz svega napred navedenog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                        Predsednik veća-sudija

Marija Ribarić,s.r.                                                                                          Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić