U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Branislave Apostolović i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužilaca B.S.e.E.Z. iz B., M. i E.K. iz M., U., koje zastupa punomoćnik S.N., advokat iz N.S.a, protiv tuženog V.p. AD u restrukturiranju iz V., koga zastupa punomoćnik LJ.S., advokat iz V., radi povraćaja zajma, vrednost predmeta spora 610.421 euro, odlučujući o reviziji drugotužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 9817/13 od 08.10.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 04.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija drugotužioca E.K. iz M., U., M., izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 9817/13 od 08.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Valjevu P. br. 296/2013 od 07.11.2013. godine, obavezan je tuženi da prvotužiocu isplati ukupan iznos od 610.050,82 evra sa kamatom koju propisuje Zakon o zateznoj kamati na pojedinačne mesečne iznose i za period naveden u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da drugotužiocu isplati iznos od 128.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos koji propisuje Zakon o zateznoj kamati počev od 25.12.2011. godine. Obavezan je stvom trećim izreke tuženi da tužiocima isplati parnične troškove u iznosu od 1.049.500,00 dinara dok je zahtev za zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka od dana presuđenja do isplate odbijen kao neosnovan.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom u stavu prvom izreke delimično odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke u delu u kome je obavezan tuženi da tužiocu prvog reda isplati iznos od 610.050,82 evra. Stavom drugim izreke delimično je preinačena prvostepena presuda u stavu prvom izreke u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu prvog reda isplati kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati kao i u stavu drugom i trećem izreke, te je stavom trećim obavezan tuženi da tužiocu prvog reda plati kamatu na pojedinačne mesečne iznose i za period naveden u ovom stavu izreke do 24.12.2012. godine po stopi koju određuje Evropska centralna banka a od 25.12.2012. godine pa do isplate po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev drugotužioca za obavezivanje tuženog da mu isplati iznos od 128.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.12.2011. godine pa do isplate. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da prvotužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 959.500,00 dinara a stavom šestim izreke odbijen je zahtev za isplatu parničnih troškova drugotužioca kao neosnovan.

Protiv drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je drugotužilac sa pozivom na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP u delu kojim je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev drugotužioca, a zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija drugotužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih apsolutno bitnih povreda odredaba koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama, predmet tužbenog zahteva drugotužioca je isplata duga po osnovu ugovora o cesiji kojim je DOO P. iz V. ustupilo potraživanje koje ima prema tuženom, a isto potraživanje je ustupljeno drugotužiocu u iznosu od 128.000 evra sa kamatom. Tuženi je kao zajmoprimac sa navedenim privrednim društvom iz V. kao zajmodavcem zaključio Ugovor o zajmu 23.12.2010. godine na iznos od 128.000 evra, te je potraživanje po navedenom ugovoru Ugovorom o cesiji od 15.04.2011. godine ustupljeno drugotužiocu sa rokom plaćanja do 24.12.2011. godine. U knjigovodstvu tuženog navedena obaveza preknjižena je u korist drugotužioca i nije izmirena u tuženom iznosu. Tuženi je osporavajući potraživanje tužioca istakao razloge ništavosti Ugovora o cesiji koji je protivan odredbama Zakona o deviznom poslovanju.

Kod ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je primenom odredbi člana 557, člana 562. i člana 588. ZOO usvojio tužbeni zahtev u ovom delu i obavezao tuženog da drugotužiocu isplati iznos od 128.000 evra sa pripadajućom kamatom.

Drugostepeni sud je ocenio pogrešnim primenu materijalnog prava od strane prvostepenog suda jer je Ugovorom o cesiji koji je zaključen između P. DOO iz V. i drugotužioca izvršen prenos potraživanja rezidenta koje je nastalo po osnovu obavljenog prometa između dva rezidenta u Republici Srbiji, na nerezidenta kao novog primaoca odnosno novog poverioca koji sa stanovišta člana 7. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju nije dozvoljen obzirom da se ne radi o potraživanju proisteklom iz spoljnotrgovinskog poslovanja koje je definisano Zakonom o spoljno trgovinskom poslovanju.

Neosnovan je revizijski navod drugotužioca da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo jer je primenio odredbu člana 7. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju u tekstu koji nije važio u vreme zaključenja Ugovora o cesiji odnosno 15.04.2011. godine kada nije postojala nikakva zakonska zabrana da privredno društvo iz V. kao rezident ustupi svoje potraživanje drugotužiocu kao nerezidentu. Odredba člana 7. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju u osnovnom tekstu („Službeni glasnik RS“ br. 62/2006) sve do izmena istog zakona objavljenih u „Službeni glasnik RS“ br. 119/2012 propisivala je da banke odnosno rezidenti osim rezidenata fizičkih lica mogu kupovati ili prodavati odnosno platiti ili naplatiti potraživanja i dugovanja koja su nastala po spoljnotrgovinskim poslovima rezidenata. Po stavu 5. istog člana nerezidenti mogu kupovati potraživanje i dugovanja po osnovu spoljnotrgovinskih poslova samo pod uslovima i na način koje propiše Vlada. Sledom citirane zakonske odredbe promet potraživanja i dugovanja je dozvoljen između rezidenata samo kada se radi o spoljnotrgovinskim poslovima. Promet sa nerezidentima potraživanja i dugovanja po spoljnotrgovinskim poslovima bio je moguć samo pod uslovima koje propiše Vlada. Međutim, kako predmetno potraživanje ne potiče iz spoljnotrgovinskog poslovanja već iz Ugovora o zajmu zaključenog između rezidenata isto nije moglo biti predmet Ugovora o cesiji između rezidenta i nerezidenta.

Na osnovu izloženog, i člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju drugotužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.