Pobijano rešenje nije zahvaćeno bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tračka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne konkretizuju bitne povrede koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Međutim, osnovan je revizijski navod da se primena materijalnog prava ne može ispitati, jer nisu utvrđene sve relevantne činjenice što je razlog za ukidanje nižestepenih rešenja.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je 02.07.2014.godine, podneo tužbu sa primarnim zahtevom za utvrđenje povrede žigova i sekundarnim zahtevom za utvrđenje nepoštene tržišne utakmice, sa predlogom za određivanje privremene mere. Prvostepeni sud je utvrdio da tužilac ima 8 registrovanih žigova kod nadležnog Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije, kao i dva međunarodno priznata žiga. Datume registracije žigova i bliža obeležja žigova utvrđuje iz isprava nadležnog organa, ali isti nisu navedeni u činjeničnom utvrđenju. Takođe utvrđuje da drugotuženi u Republici Makedoniji ima registrovana tri žiga, čija obeležja, datum upisa u registar takođe utvrđuje iz isprava, što nije od uticaja obzirom na teritorijalnu važnost žiga. Čitanjem paking liste od 27.11.2006.godine i fakture od istog datuma utvrđuje da je drugotuženi kao izvoznik, a prvotuženi kao uvoznik, odnosno primalac, uvezao na teritoriju Republike Srbije medenjake u pakovanju od 500 grama, nakon čega se 18.01.2007.godine tužilac obratio drugotuženom povodom povrede žiga jer drugotuženi proizvodi i plasira na tržište proizvod pod nazivom „M.-h.h.“ čija ambalaža je slična ambalaži proizvoda tužioca „P.m.-h.h.”. Iz dopisa upućenog tužiocu 30.01.2007.godine utvrđuje da drugotuženi navodi da izgled ambalaže koju koristi predstavlja orginalna autorska rešenja koja se razlikuju od grafičkih rešenja proizvoda tužioca, te da je spreman da izradi novo rešenje za pakovanje, tako što će nov naziv biti “H.c.“. Pre podnošenja tužbe tužilac je opomenuo tuženog i preko Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija podneo zahtev za preduzimanje mera zaštite registrovanih žigova važećih na teritoriji Srbije uključujući i preduzimanje mere preventivnog oduzimanja i zadržavanja proizvoda sa krivotvorenim žigom. Prema izveštajima navedenog Ministarstva Sektora tržišne inspekcije nema podataka o ambalaži ovih proizvoda od momenta prvog uvoza do juna 2014.godine, a iz navoda drugotuženog sudovi utvrđuju da je proizvod medenjaci u istom obliku i ambalaži prisutan na srpskom tržišu od 2006.godine i da osim korekcije engleske verzije imena ima kontinuitet na karakterističan izgled i istaknute elemente na svojoj ambalaži.

Kod ovako utvrđenih činjenica, te obzirom da je drugotuženi najkasnije do 01.12.2006.godine otpočeo izvoz spornih medenjaka, to je po oceni nižestepenih sudova tužba morala najkasnije da bude podneta 01.12.2011.godine, u smislu objektivnog roka iz člana 74. stav 1. Zakona o žigovima, zbog čega nalaze da je ista neblagovremena, odnosno podneta nakon iteka prekluzivnog roka. Od istog datuma ceneći subjektivni i objektivni rok iz člana 50a stav 4. Zakona o trgovini, zaključuju da je isti istekao pre podnošenja tužbe.

Suštinski žalbeni navod tužioca da se ne radi o identičnoj ambalaži drugotuženog, zbog čega je pogrešno kao datum od kada teku rokovi za tužbu uzet 01.12.2006.godine, drugostepeni sud odbija sa razloga što je drugotuženi sa svojim proizvodom prisutan na srpskom tržištu od 2006.godine kontinuirano, a promene koje su vršene u pogledu idejnog rešenja ambalaže ne mogu se uporediti sa novim idejnim rešenjima, već samo modalitetima koji u bitnoj meri ne odstupaju od prvobitnog idejnog rešenja.

Izneto stanovište nižestepenih sudova za sada se ne može prihvatiti. Ovo sa razloga, što je primarni tužbeni zahtev zasnovan na zaštiti tužiočevih žigova, a eventualni na zaštiti od nelojalne konkurencije stavljanjem u promet proizvoda drugotuženog preko prvotuženog kao uvoznika u ambalaži koja se koristi od 2014.godine kada je tužilac dopisom opomenuo tuženog. Teret dokazivanja da tuženi tu ambalažu koriste od 2006.godine i 2007.godine je bio na tuženima, a sama tvrdnja drugotuženog da je u istom obliku i ambalaži prisutan na srpskom tržišu od 2006.godine i da ima kontinuitet u odnosu na karakterističan izgled i istaknute elemente na svojoj ambalaži nije dovoljan za dokaz kontinuiteta u korišćenju iste ambalaže.

Formalna prekluzija ima za posledicu odbačaj tužbe kao neblagovremene, zbog proteka roka u kome se tužba može podneti. U parnici gde je nastupila formalna prekluzija ne raspravlja se o osnovanosti tužbenog zahteva, već se utvrđuju samo činjenice koje su relevantne za ocenu blagovremenost tužbe. Ocena blagovremenosti tužbe vrši se u fazi prethodnog ispitivanja tužbe, ali ukoliko se u toj fazi postupka ne može odlučiti sud je ovlašćen da isto razreši u daljem toku postupka, utvrđujući sve relevantne činjenice za ocenu blagovremenosti tužbe. Stoga stav nižestepenih sudova da se radi o istoj ambalaži tuženih, odnosno ako je i promenjena da se radi o modalitetima koji u bitnom ne odstupaju od idejnog rešenja iz 2006. i 2007.godine, zbog čega smatraju da je tužilac prekludiran za sudsku zaštitu, ne može se ispitati obzirom da nije utvrđeno kako je izgledao znak na ambalaži tuženog iz 2006.godine, a kako iz 2014.godine, te je nejasan zaključak da se radi o modalitetima. Pored toga, treba imati u vidu da znakovi sa istim elementima mogu ili ne predstavljati podražavanje tuđeg žiga zavisno od rasporeda, znakova, boja, fontova, te da li u ukupnom izgledu sliče žigom zaštićenom znaku.

Po članu 73. Zakona o žigovima, tužbu zbog povrede prava na žig može podneti nosilac žiga, a svojstvo nosioca žiga stiče se registraciojom žiga kod nadležnog organa. Imajući u vidu da tužilac traži zaštitu više žigova od kojih su neki registrovani nakon 2006. i 2007.godine od datuma od kojih nižestepeni sudovi računaju početak roka za podnošenje tužbe, sporan je zaključak nižestepenih sudova, da je i kod tih žigova nastupila prekluzija za sudsku zaštitu imajući u vidu datum registracije.

Pravo na sudsku zaštitu podnošenjem tužbe zbog povrede prava na žig ne gubi se samo pravo budući da ono prestaje na Zakonom o žigu predviđeni način, već se zbog sopstvenog propusta gubi pravo na sudsku zaštitu samo u odnosu na ono lice u odnosu na koje je nosilac žiga propustio da podnese tužbu u zakonskom roku.

Kako svaki žig nosioca uživa posebnu zaštitu od svakog novog znaka kojim se povređuje žig nosioca, to je u konkretnom slučaju da bi se utvrdilo da li je tužilac formalno prekludiran za zaštitu svojih žigova bilo potrebno utvrditi i ceniti od kada teče zaštita za svaki pojedinačni žig, te utvrditi činjenice iz kojih proizilazi identitet ili različitost znakova tuženih, a sve u cilju utvrđivanja relevantnog datuma od kada teče prekluzivni rok za tužbu radi zaštite tužiočevih prava.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepena rešenja i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.