Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rž g 1577/2015
04.02.2016. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarica, članova veća, u predmetu predlagača B.S. iz N., radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu R4 g 71/15 od 08.09.2015. godine, u sednici održanoj 04.02.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE kao neosnovana žalba predlagača i potvrđuje rešenje Apelacionog suda u Nišu R4 g 71/15 od 08.09.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu R4 g 71/15 od 08.09.2015. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Negotinu u predmetu P 396/10. Stavom drugim izreke, naloženo je istom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev predlagača za isplatu primerene naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku, a stavom četvrtim izreke, obavezana je Republika Srbija da predlagaču na ime troškova plati 780,00 dinara.

Protiv navedenog rešenja predlagač je izjavio žalbu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijanog rešenja u smislu člana 386. u vezi člana 402. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 55/14) na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ 25/82... „Službeni glasnik RS“ 46/95... 55/14), na čiju shodnu primenu upućuje član 8v Zakona o uređenju sudova, Vrhovni kasacioni sud je našao da je žalba neosnovana.

U postupku nije učinjena povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud, kao drugostepeni sud u ovom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Uvidom u predmet na koji se zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku odnosi, utvrđeno je da je predlagač u svojstvu tužioca podneo tužbu radi utvrđenja prava svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici. Detaljno su opisane radnje suda i parničnih stranaka. Ocenjujući postupanje suda pred kojim se vodi parnični postupak, apelacioni sud je zaključio da postupak traje šest godina i četiri meseca, da još uvek nije okončan, da je tužba podneta 18.02.2009. godine i da je uredno dostavljena na odgovor tuženima, da je u postupku održano 17 ročišta, da su zbog promene postupajućeg sudije parnične stranke saslušavane više puta, da je saslušano nekoliko svedoka, određeno sprovođenje dokaza uviđajem suda na licu mesta i veštačenje od strane tri veštaka različitih struka. Na zahtev tužioca, ovde predlagača, zastalo se sa postupkom kako bi tužilac uredio tužbu i po tom osnovu zastoj je trajao godinu dana i četiri meseca. Tužilac je na ročištu od 25.12.2013. godine zatražio od suda određeno vreme kako bi sačinio spisak pokretnih stvari koje potražuje. Na dužinu trajanja postupka od uticaja je i to što dvoje tuženih žive u inostranstvu zbog čega je sud morao da pozive za glavnu raspravu dostavlja preko Ministarstva pravde i državne uprave.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je u ovom postupku predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, naložio ubrzanje postupka, odbio zahtev za naknadu primerene naknade i predlagaču dosudio troškove postupka u visini sudske takse.

Neosnovano se u žalbi napada odluka kojom je odbijen zahtev za određivanje primerene naknade.

Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku ne vodi uvek dosuđivanju pravične naknade. Naime, prilikom odlučivanja o zahtevu za određivanje primerene naknade u obzir se uzimaju: složenost predmeta, ponašanje podnosioca predstavke, ponašanje nadležnih organa, značaj spora za podnosioca predstavke. Prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava ako postoji pretežan doprinos podnosioca predstavke dugom trajanju postupka to može oslabiti njegov položaj pred sudom, pa čak i dovesti do odbijanja njegovog zahteva (Carra protiv Grčke, Ciricosta and Viola protiv Italije). U ovom slučaju prvostepeni sud je pravilno zaključio da je dugom trajanju postupka doprineo predlagač svojim zahtevom za zastoj postupka od godinu dana i četiri meseca i zahtevom za određivanje vremena za prikupljanje određenih dokaza. S obzirom da je predlagač svojim postupanjem u pretežnoj meri uticao na dužinu trajanja postupka, u složenom predmetu koji nije hitan, pravilan je zaključak prvostepenog suda da nije osnovan zahtev predlagača za primerenu naknadu u novcu.

Na osnovu člana 401. tačka 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.