U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a žalbom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka koje bi bile od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijanog dela rešenja.

Predlagači su, kao tužioci, dana 17.10.1990. godine podneli tužbu radi utvrđenja prava svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima stečenim u porodičnoj zajednici, a predložili su i određivanje privremene mere. Radi utvrđenja bitnih činjenica, pred prvostepenim sudom je zakazan veliki broj ročišta za glavnu raspravu (preko 60 ročišta), izveden je dokaz saslušanja brojnih svedoka i parničnih stranaka, a određeno je i veštačenje, kao i uviđaj na licu mesta. U toku trajanja postupka pred prvostepenim sudom, preminula je tužena A.K., zbog čega je postupak bio u prekidu (od 19.09.2005. godine, nakon čega je prvo ročište zakazano za 03.10.2007. godine), kao i tuženi N.K., te je prvo naredno ročište zakazano za 22.10.2008. godine. Na ročištu zakazanom za 22.04.2015. godine glavna rasprava je zaključena i prvi put je doneta prvostepena odluka P 467/15, kojom je tužbeni zahtev usvojen u celosti i tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Analizirajući dužinu trajanja navedenog parničnog postupka, prvostepeni sud je našao da je predlagačima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da se radi o parničnom postupku koji traje više od 24 godine, kao i da je prvostepeni sud nakon što je zakazao pripremno ročište i još osam ročišta za glavnu raspravu, tek nakon više od dve godine od podnošenja tužbe pristupio izvođenju predloženih dokaza, nakon čega su na narednih sedam ročišta saslušavani predloženi svedoci, što je protivno načelu koncentracije dokaza, a radi saslušanja stranaka zakazano je devet ročišta. Takođe, prvostepeni sud je posle skoro šest godina od podnošenja tužbe, tužiocima naložio da urede tužbu, a nakon toga rešenjem od 30.10.1997. godine tužbu odbacio kao neurednu, koje rešenje je ukinuto od strane drugostepenog suda. Zbog smrti tužene A.K., prvostepeni postupak je bio u prekidu više od dve godine, a zbog štrajka advokata odložena su pet ročišta za glavnu raspravu. Iako su tužioci više puta tokom postupka precizirali tužbeni zahtev, prvostepeni sud je našao da ove procesne radnje nisu presudno uticale na to da postupak traje tako dugo.

Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je utvrdio da je predlagačima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i dosudio im je naknadu zbog povede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 50.000,00 dinara, dok je preko dosuđenog iznosa, odnosno za iznos od još po 500.000,00 dinara, zahtev predlagača odbijen, kao previsoko postavljen.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano žalbom pobija zaključak prvostepenog suda u pogledu visine primerene naknade predlagačima za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Primenom člana 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, sud može podnosiocu zahteva odrediti primerenu naknadu kada utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega da se radi o parničnom postupku koji traje preko 24 godine i još uvek nije pravnosnažno okončan, a koji je od velikog značaja za predlagače imajući u vidu sadržinu tužbenog zahteva, te da procesne radnje predlagača, kao tužilaca nisu presudno uticale na to da prvostepeni postupak traje tako dugo, Vrhovni kasacioni sud nalazi da iznos od po 100.000,00 dinara predstavlja primerenu naknadu predlagačima za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku. Ovaj sud nalazi da će se dosuđivanjem naknade u navedenom iznosu ostvariti svrha koja treba da se postigne i koja predstavlja i cilj ovog postupka u smislu člana 8a i 8b Zakona o uređenju sudova, a da određivanje naknade u većem iznosu ne bi odgovaralo okolnostima konkretnog slučaja, kriterijumima propisivanja naknade i samoj suštini određivanja i isplate po ovom osnovu, kao ni ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji i standardu života njenih građana. Imajući u vidu navedeno, ovaj sud je delimično preinačio stav treći izreke prvostepenog rešenja i predlagačima, pored dosuđenog iznosa od po 50.000,00 dinara, dosudio još po 50.000,00 dinara na ime naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku, dok je u preostalom delu žalba predlagača odbijena, kao neosnovana.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 401. tačka 2. i 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Milomir Nikolić,s.r.