Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku predlagača D.Z. iz B., odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 g 501/15 od 14.01.2016. godine, u sednici veća održanoj 25.02.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE kao neosnovana žalba predlagača i POTVRĐUJE rešenje Apelacionog suda u Beogradu R4 g 501/15 od 14.01.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 g 501/15 od 14.01.2016. godine odbačen je zahtev predlagača D.Z. iz B. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Protiv navedenog rešenja predlagač je blagovremeno izjavio žalbu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi, na osnovu člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br.116/08... 101/13), Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje primenom člana 386. u vezi člana 402. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11... 55/14), na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ br.25/82... „Službeni glasnik RS“ br.46/95...6/15), na čiju primenu upućuje član 8v Zakona o uređenju sudova i ocenio da žalba predlagača nije osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP, na koje Vrhovni kasacioni sud kao drugostepeni u ovom postupku pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede se žalbom predlagača posebno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, postupak po tužbi koju je predlagač u svojstvu tužioca 22.02.2011. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu okončan je rešenjem P 26694/11 od 11.12.2012. godine, kojim je tužba povučena. O predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje podnetom 26.12.2012. godine odlučeno je rešenjem P 26694/11 od 11.01.2013. godine, tako što prvostepeni sud nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Protiv navedenih rešenja tužilac je izjavio žalbe, koje su rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 5780/13 od 12.06.2014. godine odbijene kao neosnovane i prvostepena rešenja od 11.12.2012. godine i 11.01.2013. godine su potvrđena. Nakon pravnosnažnog okončanja postupka, tuženi je podneskom od 11.07.2014. godine predložio da sud dopunskim rešenjem odluči o troškovima postupka, međutim, predlog tuženog odbačen je rešenjem prvostepenog suda P 26694/11 od 27.08.2014. godine, a navedeno rešenje potvrđeno je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 539/15 od 30.01.2015. godine. Tužilac je 13.11.2014. godine podneo i zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja kojim je postupak pravnosnažno okončan, te je spis dostavljen Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja o ovom vanrednom pravnom leku. Zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i Višim sudom u Beogradu predlagač je podneo 15.12.2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je pobijanim rešenjem pravilno odbacio zahtev predlagača kao nedozvoljen.

Odredbom člana 8a Zakona o uređenju sudova, propisano je da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 8b stav 1. istog Zakona).

Iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku može zahtevati zaštitu prava i ubrzanje postupka samo u predmetima u kojima je postupak pred nižestepenim sudovima u toku u vreme podnošenja zahteva, u kom slučaju će neposredno viši sud, ukoliko utvrdi povredu prava, odrediti rok u kome će postupajući sud okončati postupak i preduzeti druge zakonom predviđene mere. U situaciji kada je postupak pravnosnažno okončan, predlagači ne mogu tražiti da sud utvrdi da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, niti tražiti naknadu za povredu tog prava. Svrha zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku je da se postupak ubrza i da se odredi primerena naknada kao vid satisfakcije, ukoliko se utvrdi da je došlo do povrede prava, međutim, kada se zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku odnosi na postupak koji je pravnosnažno okončan pre podnošenja zahteva, zahtev se odbacuje.

Okolnost da je u međuvremenu protiv odluke kojom je postupak pravnosnažno okončan izjavljen vanredni pravni lek – zahtev za zaštitu zakonitosti, takođe nije od uticaja, jer iz sadržine zahteva ne proizlazi da je predlagač zahtevao zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku po vanrednom pravnom sredstvu pred Vrhovnim kasacionim sudom, a prema standardima ustanovljenim dugogodišnjom praksom Evropskog suda za ljudska prava, period koji se uzima u obzir prilikom ocene pravnog standarda razumnog roka u građanskom sudskom postupku obuhvata vreme od trenutka kada je pokrenuta akcija, odnosno podnet inicijalni akt pred nadležnim sudom (odnosno od kada je podnosilac zahteva pristupio postupku koji je u toku), do trenutka kada poslednja odluka doneta od strane domaćeg pravnog sistema postane konačna i bude izvršena. Zaštitni mehanizmi iz člana 6. EKLJP ne primenjuju se na neuspešne pokušaje obnove krivičnog ili parničnog postupka (stav izražen u presudi Tumilovich v. Russia), dok god domaće vlasti ne pristanu da obnove neki postupak. Tek od trenutka kada se postupak obnovi, zaštitni mehanizmi iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama se aktiviraju i primenjuju se na celokupan sudski postupak. Kako je u ovom slučaju postupak pravnosnažno okončan pre podnošenja zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zahtev predlagača odbacio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, primenom člana 401. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izeci.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević,s.r.