Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača B.N., G.T., S.M., LJ.I., Z.S., S.S. i S.M., svi iz G.S., koje zastupa B. C., advokat iz L., odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu R4 g 38/15 od 31.03.2015. godine, u sednici veća održanoj 01.10.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE kao neosnovana žalba predlagača B.N., G.T., S.M., LJ.I., Z.S. i S.S. i POTVRĐUJE rešenje Apelacionog suda u Nišu R4 g 38/15 od 31.03.2015. godine u stavu četvrtom izreke.

UKIDA SE rešenje Apelacionog suda u Nišu R4 g 38/15 od 31.03.2015. godine u stavovima petom i šestom izreke i u navedenom delu predmet SE VRAĆA Apelacionom sudu u Nišu na ponovni postupak.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena žalba predlagača u stavu trećem izreke rešenja Apelacionog suda u Nišu R4 g 38/15 od 31.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu R4 g 38/15 od 31.03.2015. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da je predlagačima B.N., G.T., S.M., LJ I., Z. i S.S., svi iz G.S., povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se pred Osnovnim sudom u Leskovcu vodi pod brojem P 112/11. Stavom drugim izreke, naloženo je Osnovnom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz stava prvog izreke okončao u najkraćem roku. Stavom trećim izreke je predlagačima iz prethodnog stava određena primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 20.000,00 dinara za svakog od predlagača, koja će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca računajući od dana podnošenja zahteva predlagača za isplatu. Stavom četvrtim izreke je odbijen zahtev za određivanje primerene naknade preko dosuđenog iznosa od 20.000,00 dinara, a do traženog iznosa od po 40.000,00 dinara za svakog od predlagača. Stavom petim izreke odbačen je zahtev predlagača S.M. kojim je traženo da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P 112/11, zbog nepostojanja pravnog interesa. Stavom šestim izreke je obavezana Republika Srbija da predlagačima B.N., G. T., S.M., LJ.I., Z.St. i S.S.naknadi troškove postupka u iznosu od 36.540,00 dinara.

Protiv navedenog rešenja u stavu trećem, četvrtom, petom i šestom izreke predlagači su blagovremeno izjavili žalbu, iz svih zakonom predviđenih razloga.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi na osnovu člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br.116/08... 101/13), Vrhovni kasacioni sud je kao drugostepeni u ovom postupku ispitao pobijano rešenje primenom člana 386. u vezi člana 402. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11... 55/14), na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ br.25/82... „Službeni glasnik RS“ br.46/95 ... 6/15), na čiju primenu upućuje član 8v Zakona o uređenju sudova i ocenio da žalba u delu kojim predlagači B.N., G.T., S.M., LJ.I., Z.S. i S.S. osporavaju visinu dosuđene naknade nije osnovana, a da je žalba u delu kojim se pobija odluka o zahtevu predlagača S.M. osnovana.

U sprovedenom postupku u potvrđenom delu prvostepene odluke nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede u navedenom delu se žalbom posebno ne ukazuje. Činjenično stanje u potvrđenom delu je potpuno i pravilno utvrđeno, a materijalno pravo je pravilno primenjeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predlagači B.N., G.T., S.M. i LJ.I. su kao tužioci Opštinskom sudu u Leskovcu 05.09.2002. godine podneli tužbu protiv T.D. iz G.S. kao tuženog, radi uznemiravanja prava svojine. U toku postupka, 2004. godine ovoj parnici spojena je parnica P 3540/04, po tužbi tužioca T.D., a protiv B.N., G.T., S.M., LJ.I., kao i Z.S. i S.S. kao tuženih, radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja. Prvostepena presuda doneta je 14.08.2007. godine, ali je u postupku po žalbi tužilaca-protivtuženih rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž br.1111/10 od 15.12.2010. godine prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen Osnovnom sudu u Leskovcu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku održana su ročišta za glavnu raspravu 18.08.2011. i 24.10.2011. godine, a tuženom-protivtužiocu je naloženo da uredi protivtužbeni zahtev. Podneskom od 12.07.2012. godine tužioci-protivtuženi sa umešačem S.M. precizirali su zahtev, zahtevajući između ostalog i da sud donese rešenje kojim će dozvoliti umešaču S.M. dozvoliti mešanje na strani tužilaca-protivtuženih. Parnični postupak, koji se sada pred Osnovnim sudom u Leskovcu vodi pod brojem P 112/11 nije okončan do dana podnošenja zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, niti je odlučeno o predlogu S.M. za mešanje na strani tužilaca.

Analizirajući dužinu trajanja navedenog parničnog postupka, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je od podnošenja tužbe 2002. godine do podnošenja zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku prošlo gotovo 13. godina, da osnovni sud nije blagovremeno preduzimao procesne radnje u postupku i da je u periodima od 02.04.2003. godine do 26.05.2004. godine, od 02.12.2004. godine do 18.10.2005. godine i od 24.10.2011. godine do 17.06.2014. godine sud bio potpuno procesno neaktivan jer u navedenim periodima nije održano niti zakazano ni jedno ročište, niti su preduzimane druge radnje, što je uticalo na dužinu trajanja postupka. Polazeći od činjenice da je nižestepeni sud neefikasno postupao u parnici koja se vodi od 2002. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je predlagačima B.N., G.T., S.M., LJ.I., Z.S. i S.S. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naložio da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P 112/11 okončao u najkraćem roku. Predlagačima je određena primerena naknada za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 20.000,00 dinara, dok je preko navedenog iznosa, a do traženog iznosa od po 40.000,00 dinara za svakog od predlagača, zahtev odbijen.

Suprotno navodima žalbe predlagača B.N., G.T., S.M., LJ.I., Z.S. i S.S., Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud pravilno odredio visinu primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Prema odredbi člana 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, sud između ostalog može odrediti i primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kojem je učinjena povreda prava kada utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan. Iz sadržine citirane odredbe proizilazi da se radi o specifičnoj vrsti postupka, koja ima za cilj ubrzanje i okončanje postupaka u kojima je utvrđeno da je došlo do prekoračenja razumnog roka za pravnosnažno presuđenje. Primerena naknada ne predstavlja naknadu štete, već uz izricanje mere za ubrzanje postupka, predstavlja satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Visina primerene naknade određuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, pri čemu se, saglasno dugogodišnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, prilikom određivanja primerene naknade, osim dužine trajanja konkretnog postupka, posebno ceni postupanje suda, priroda spora, odnosno složenost činjeničnih i pravnih pitanja, značaj spora za predlagača, kao i ponašanje samih predlagača.

Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da će se dosuđenom naknadom u iznosu od 20.000,00 dinara, uz nalog prvostepenom sudu da postupak okonča u najkraćem roku, ostvariti svrha koja treba da se postigne i koja predstavlja i cilj ovog postupka u smislu člana 8a i 8b Zakona o uređenju sudova, dok bi određivanje naknade u većem iznosu od navedenog bilo u suprotnosti sa svrhom i suštinom ovog postupka.

Kako se ni drugim navodima žalbe ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost prvostepenog rešenja u navedenom delu, primenom člana 401. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Žalbom se osnovano osporava prvostepena odluka u delu kojim je odbačen zahtev predlagača S.M. i ukazuje da je u navedenom delu pobijano rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku jer izreka rešenja protivureči razlozima, a razlozi su u navedenom delu nejasni, nedovoljni i međusobno protivurečni.

Naime, izrekom rešenja je zahtev predlagača S.M. odbačen zbog nepostojanja pravnog interesa za vođenje postupka, dok iz obrazloženja proizilazi da je prvostepeni sud zahtev odbacio nalazeći da ovaj predlagač, budući da nema svojstvo stranke u parničnom postupku o kome je reč, samim tim nema ni aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Pravni interes za vođenje postupka i aktivna legitimacija su različite kategorije, pa je posledica nepostojanja pravnog interesa u smislu člana 294. stav 1. tačka 6. ZPP odbačaj zahteva, dok nedostatak aktivne ili pasivne legitimacije podrazumeva meritorno odlučivanje, odnosno odbijanje zahteva. Zaključak prvostepenog suda u pogledu nedostatka aktivne legitimacije na strani predlagača S.M. za sada je takođe sporan. Predlagač žalbom ukazuje da je od davanja izjave o stupanju u parnicu 12.07.2012. godine do podnošenja zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku proteklo više od tri godine, u kom roku prvostepeni sud nije odlučio o učešću umešača, kao i da umešač o čijem stupanju u parnicu nije odlučeno ima procesno pravni položaj stranke jer učestvuje u postupku a njegove parnične radnje se u smislu člana 216. stav 2. ZPP, sve do pravnosnažnosti odluke kojim se odbija njegovo učešće u parnici ne mogu isključiti. Zbog činjenice da u vreme podnošenja zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku nije odlučeno o učešću umešača, sud smatra da ovaj predlagač u smislu člana 8a Zakona o uređenju sudova nije ovlašćen da podnese zahtev.

Međutim, sud je propustio da prema sadržini zahteva oceni da li je predlagač u konkretnom slučaju tražio zaštitu prava na suđenje u razumnom roku zbog dugog trajanja postupka u parnici Osnovnog suda u Leskovcu P 112/11 ili zbog činjenice da o njegovom učešću u toj parnici nije odlučivano duže od tri godine, tokom kojih je, kako navodi u zahtevu, bio izložen i materijalnim izdacima. Sud nije ocenio ni da li se radi o običnom umešaču u smislu člana 215. stav 1. ZPP ( lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim licima, jedna od stranaka uspe), ili o umešaču sa položajem jedinstvenog suparničara iz člana 219. ZPP. Za razliku od običnog umešača, umešač sa položajem jedinstvenog suparničara i tužioci-protivtuženi smatraju se kao jedna parnična stranka u smislu člana 210. istog zakona, jer pravno dejstvo presude u toj parnici treba da se odnosi i na umešača. Iz navedenog sledi da položaj lica koje je dalo izjavu o mešanju i posledice parničnih radnji koje preduzima zavise i od prirode mešanja. Usled nejasnih i nedovoljnih razloga i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnost pobijanog rešenja se u delu kojim je odlučeno o zahtevu predlagača S.M. ne može ispitati. Stoga je primenom člana 401. stav 1. tačka 3. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ukinuta je i odluka o troškovima sadržana u stavu šestom izreke pobijanog rešenja, jer zavisi od konačnog ishoda postupka.

Predlagači nemaju pravni interes za izjavljivanje žalbe u delu kojim je određena primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 20.000,00 dinara za svakog od predlagača koji su uspeli u postupku, zbog čega je primenom člana 389 u vezi člana 378 ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević,s.r.