U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz spisa predmeta Upravnog suda 6U 20410/19 i R4u 288/2020 utvrđene su sledeće činjenice i okolnosti: da je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda 02.06.2008. godine podnela nadležnoj Službi za katastar nepokretnosti zahtev za upis prava korišćenja na kat. parc. br. .../... i .../... KO ... u korist Direkcije; da je u postupku po navedenom zahtevu Služba za katastar nepokretnosti Beograd donela rešenje 13.11.2010. godine, koje je poništeno rešenjem Republičkog geodetskog zavoda od 20.03.2017. godine; da je Služba za katastar nepokretnosti Vračar 04.07.2018. godine donela novo rešenje, kojim je dozvoljen upis prava svojine u korist Grada Beograda sa udelom od 1/1 na zgradi broj ... (dvorišna u dnu placa levo) postojećoj na kat. parceli broj .../... KO ...., na stanu broj ... (jedna soba) korisne površine 9 m2, u prizemlju zgrade, postojeće na kat. parceli broj .../... KO ..., kao i prava svojine na predmetnoj katastarskoj parceli, a na kojim nepokretnostima se kao vlasnici odnosno korisnici vode BB, VV i GG; da je AA dana 23.08.2019. godine podnela žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, a dana 24.12.2019. godine i tužbu Upravnom sudu zbog nedonošenja rešenja po njenoj žalbi od 230.08.2019. godine; da je sud u roku od 30 dana od dana prijema tužbe, dana 23.01.2020. godine, naložio punomoćniku tužilje da, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, dostavi sudu uredno punomoćje za zastupanje tužilje u upravnom sporu, po kom nalogu je postupljeno 13.02.2020. godine; da je sud nalozima od 04.03. i 26.04.2020. godine od tuženog organa tražio dostavljanje odgovora na tužbu i spise predmeta; da je tuženi organ 05.10.2020. godine dostavio sudu odgovor na tužbu, kojim je obavestio sud da je po žalbi tužilje doneto rešenje 24.07.2020. godine, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni prvostepenom organu radi uručivanja navedenog rešenja strankama u postupku.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmetnog suđenja, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaja predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Upravni sud je ožalbenim rešenjem odbio prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda 6U 20410/19 sa obrazloženjem da od podnošenja tužbe 24.12.2019. godine do podnošenja prigovora 04.08.2020. godine nije protekao dug vremenski period koji bi doveo do povrede prava na suđenje u razumnom roku. U obrazloženju se, takođe, navodi da su sudije dužne da predmete rešavaju po redosledu njihovog prijema, u skladu sa obavezom propisanom članom 177. Sudskog poslovnika, pri čemu predmet spora nije hitne predmete i ne zahteva prioritetno rešavanje. U obrazloženju ožalbenog rešenja se ističe da je Upravni sud preduzimao radnje u prethodnom postupku kako bi stvorio preduslove za odlučivanje u ovoj upravnoj stvari, pa je tako 23.01.2020. godine naložio punomoćniku tužilje dostavljanje punomoćja za zastupanje u ovom predmetu, a dopisima od 04.03. i 26.04.2020. godine od tuženog organa tražio dostavljanje spisa predmeta sa odgovorom na tužbu. S obzirom na to da period nakon podnošenja tužbe nije pratila neaktivnost suda i da odluka u predmetu nije doneta iz objektivnih razloga zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje, Upravni sud je ocenio da u predmetnom upravnom sporu nije povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu sve činjenice i okolnosti ovog slučaja koje su od značaja za donošenje odluke, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno postupio sudija Upravnog suda kada je odbio prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda 6U 20410/19. U ožalbenom rešenju razmotreni su svi bitni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog posutpka u upravnom sporu u smislu člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Predmet upravne stvari povodom koga je predlagač AA podnela tužbu u upravnom sporu, koji se odnosi na upis u katastru nepokretnosti, po zakonu se ne mora hitno rešavati, a predlagač nije ukazao na postojanje takvih okolnosti, niti je dostavio dokaze na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da se radi o predmetu koji zahteva prioritetno postupanje suda. S obzirom na to da je Upravni sud preopterećen velikim brojem nerešenih predmeta, taj sud, u skladu sa standardima izgrađenim u praksi Evropskog suda za ljudska prava, može odstupiti od obaveze rešavanja predmeta po redosledu prijema, koja je inače propisana članom 177. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 110/09 ...39/16), samo u slučaju kada treba da reši predmete koji su po zakonu hitni ili imaju poseban značaj za stranke u postupku.

U žalbi se osnovano navodi da je u praksi Vrhovnog kasacionog suda izražen stav da postupak pokrenut pred upravnim organom i upravni spor povodom tog postupka predstavljaju integralnu celinu. Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju sve okolnosti predmeta suđenja, a pored ostalog i celokupno trajanje postupka. Stoga, ukoliko stranka traži zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu ukazujući na dugo trajanje postupka u celini, kao što je to u ovom slučaju učinio predlagač, ne sme se zanemariti trajanje upravnog postupka koji je prethodio podnošenju tužbe. Međutim, mora se imati u vidu da dužina upravnog postupka u mnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. U praksi Evropskog suda za ljudska prava se ističe da je podnosilac predstavke dužan da pokaže marljivost u poštovanju i izvršavanju proceduralnih zahteva koji su relevantni, da se uzdrži od bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoristi mogućnosti koje su mu pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka (standard izražen u stavu 35 presude Evropskog suda za ljudska prava od 07. jula 1989. godine u predmetu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Španije, broj predstavke 11681/85).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

U ovom konkretnom slučaju, upravni postupak za upis prava svojine na nepokretnostima pokrenut je po zahtevu Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda 02.06.2008. godine. Upravni postupak koji se uzima u obzir prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku predlagača otpočeo je tek onda kada je predlagač AA stupila u taj postupak podnošenjem žalbe 23.08.2019. godine. Tužbu zbog ćutanja uprave propisanu članom 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima predlagač AA je podnela 24.12.2019. godine, iako je u skladu sa zakonom propisanim rokovima to mogla da učini ranije, a uredno punomoćje za podnošenje tužbe sudu je dostavljeno 13.02.2020. godine. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da ni dužina trajanja upravnog spora, niti ukupno trajanje upravnog postupka i upravnog spora u odnosu na predlagača ne opravdavaju tvrdnju da je predlagaču povređeno pravo na suđenjem u razumnom roku. Ovo utoliko pre što predlagač AA nije koristila zakonske mogućnosti za skraćivanje upravnog postupka ranijim podnošenjem tužbe zbog ćutanja uprave.

Prilikom ocene da u predmetnom upravnom sporu nije povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i to da je Upravni sud preduzimao radnje kako bi obezbedio procesne pretpostavke za odlučivanje o podnetoj tužbi, jer je blagovremeno naložio punomoćniku tužilje, ovde predlagača, da uredi podnetu tužbu, a zatim se dva puta obraćao tuženom organu nalozima za dostavljanje odgovora na tužbu i spisa predmeta.

Polazeći od izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva rešenja. Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer predlagač nije uspeo u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Pouka o pravnom leku:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

u smislu člana 21. Zakona o zaštiti prava

na suđenje u razumnom roku.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić