O žalbi je odlučivao sudija određen Godišnjim rasporedom poslova u sudu u smislu odredbe člana 16. stav 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kojom odredbom je predviđeno da predsednik neposredno višeg suda može Godišnjim rasporedom poslova da odredi jednog sudiju ili više sudija da, pored njega, vode postupak i odlučuju po žalbama.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmetnog suđenja, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaja predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Ožalbenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U 9246/19, kao neosnovan, sa obrazloženjem da je predmet većan dana 28.05.2021. godine, čime je postignuta svrha podnetog prigovora. Osim toga, sud je ocenio da je bez uticaja na drugačije odlučivanje navod prigovora kojim se ukazuje na celokupno trajanje postupka od pet godina, imajući u vidu da se pravnim sredstvima predviđenim Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku pre svega ostvaruje zaštita tog prava u sudskom postupku.

Polazeći od svih činjenica i okolnosti ovog slučaja koje su utvrđene u sprovedenom ispitnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je žalba neosnovana.

Poštovanje redosleda rešavanja predmeta u sudu, predstavlja jednu od obaveza sudija koju propisuje član 177. Sudskog poslovnika („Sl. glasnik RS“, br.110/09...39/16), a o kojoj se, saglasno članu 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, mora voditi računa i pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Izgrađeni standardi Evropskog suda za ljudska prava nalažu da se u sudu koji je preopterećen nerešenim predmetima, kao što je Upravni sud, od rešavanja predmeta prema redosledu prijema u sud odstupi kada su u pitanju predmeti koji se moraju prioritetno rešavati. U ovom konkretnom slučaju, predmet upravnog spora nije odlučivanje o zahtevu za ostvarivanje prava na penziju predlagača o kome je odlučeno još 1992. godine, već odlučivanje o predlogu za ponavljanje postupka koji je predlagač podneo 15.01.2016. godine, ističući da mu u matičnoj evidenciji nisu pravilno utvrđeni časovi rada za 1970, 1971. i 1992. godinu. S obzirom na to da predlagač poseduje pravnosnažno rešenje o utvrđivanju prava na penziju u određenoj visini, predmet spora nije zahtevao prioritetno rešavanje. Punomoćnik predlagača je prvi put u prigovoru radi ubrzavanja postupka ukazao na to da predmet U 9246/19 treba prekoredno rešavati zbog starosti predlagača i njegovog lošeg zdravstvenog stanja, na koje nije ukazano u tužbi. Sudija izvestilac je uvažio ove navode prigovora i 07.07.2021. godine doneo presudu koja je iz Upravnog suda otpravljena 21.07.2021. godine. Na taj način je ispunjena osnovna svrha podnetog prigovora kao pravnog sredstva za ubrzanje postupka.

Prema pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda, efikasno postupanje suda u upravnom sporu ne isključuje ocenu vremenskog aspekta upravnog postupka koji predstavlja integralni deo postupka u kome se odlučuje o pravu predlagača. Predlagač je zahtev za ponavljanje upravnog postupka podneo 15.01.2016. godine i taj datum se mora uzeti kao referentan prilikom odlučivanja o pravu na suđenje u razumnom roku. Međutim, treba imati u vidu da je upravni postupak specifičan po tome što njegov tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke o čijem zahtevu se rešava. Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da je Evropski sud za ljudska prava u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, iskazao stav da je podnosilac predstavke dužan da pokaže marljivost u poštovanju i izvršavanju proceduralnih zahteva koji su relevantni, da se uzdrži od bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoristi mogućnosti koje su mu pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka (presuda doneta u predmetu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Španije od 07. jula 1989. godine, stav 35, broj predstavke 11681/85). U odluci o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcer protiv Hrvatske, broj predstavke 46279/99, Evropski sud za ljudska prava je istakao da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da ubrza postupak pred upravnim sudom, ali da je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom.

Uvažavajući navedenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je prihvatio i Ustavni sud u postupcima po ustavnim žalbama (npr. u odlukama Už – 3504/2013 od 23.12.2015. godine, Už - 7539/2014 od 29.09.2016. godine i Už – 5877/2015 od 20.09.2017. godine), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je postupak odlučivanja o zahtevu predlagača za ponavljanje pravnosnažno okončanog upravnog postupka mogao trajati neuporedivo kraće da je predlagač blagovremeno iskoristio pravo da podnese žalbu drugostepenom organu zbog nedonošenja odluke prvostepenog organa o njegovom zahtevu, pa potom i tužbu zbog ćutanja administracije. Predlagač nije iskoristio zakonsku mogućnost za skraćivanje upravnog postupka, zbog čega je upravni postupak trajao od 15.01.2016. godine do 13.05.2019. godine. U konkretnoj situaciji, predlagač zbog svoje neaktivnosti ne može prigovarati dužini postupka pred nadležnim organima upravnog rešavanja.

Sledom svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je žalba neosnovana, pa je primenom odredbe člana 18. stav. 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva.

Vrhovni kasacioni sud je, u stavu drugom dispozitiva, odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka, na osnovu odredbe člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom odredbe člana 153. stav 1. Zakona o parničnom posutpku, imajući u vidu neuspeh predlagača u postupku.

Sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Pouka o pravnom leku:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

u smislu člana 21. Zakona o zaštiti prava

na suđenje u razumnom roku.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić