Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u postupku predlagača S.D. iz B., čiji je punomoćnik M.D., advokat iz B., odlučujući o zahtevu predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, u sednici održanoj 22.06.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UTVRĐUJE SE da je predlagaču S.D. iz B., povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1 2265/11 i pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž1 2610/11.

Predlagaču S.D. iz B., ODREĐUJE SE naknada od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i troškovi postupka od 6.780,00 dinara, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva predlagača za isplatu.

Zahtev predlagača preko dosuđenih 400 evra u dinarskoj protivvrednosti, pa do traženih 825 evra u dinarskoj protivvrednosti, SE ODBIJA.

O b r a z l o ž e nj e

Predlagač je podnela 27.11.2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku sa predlogom da je u parničnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1 2265/11 i pred Apelacionim sudom u Beogradu Gž1 2610/11 povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je dopisom Už 8982/12 dostavio 30.10.2014. godine predlog Apelacionom sudu u Beogradu, a koji se rešenjem R4 r 580/14 od 03.12.2014. godine, oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje o povredi prava predlagača na suđenje u razumnom roku.

Postupajući po zahtevu predlagača u smislu člana 8a i 8b Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 116/08, ... 101/13), Vrhovni kasacioni sud je izvršio uvid u spise Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2265/11 i Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2610/11, pa je našao da je osnovan zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Uvidom u predmet Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2610/11, kojima su združeni spisi Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2265/11, utvrđeno je da je predlagač, kao tužilja, podnela 15.01.2007. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog D. Z. S.v. iz B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanju na rad i naknadi štete. Tuženi je tužbu primio 29.01.2007. godine, a odgovor na tužbu podneo je 26.02.2007. godine. Pripremno ročište održano je 23.04.2007. godine, a na ročištu za glavnu raspravu održanom 15.10.2007. godine saslušan je svedok i tužilja, kao parnična stranka. Sledeće ročište koje je bilo zakazano za 19.02.2008. godine nije održano jer svedok nije bio uredno pozvan, a na ročištima održanim 01.04.2008. godine i 09.09.2008. godine saslušani su svedoci. Na ročištu od 15.12.2008. godine ponovo je saslušana tužilja, kao parnična stranka i određeno suočenje tužilje i saslušanog svedoka, a koje je izvedeno na ročištu od 29.04.2009. godine, na kome je i glavna rasprava zaključena. Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 2/07 od 29.04.2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu, kao i obavezan je tuženi da tužilju vrati na radno mesto stomatološke sestre. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženi, a rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3209/10 od 06.04.2011. godine vraćeni su spisi P1 2/07 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem o ispravci P1 2265/11 od 16.05.2011. godine ispravio prvostepenu delimičnu presudu u pogledu tačnog označenja broja rešenja o otkazu ugovora o radu, a u ostalom delu je prvostepena presuda ostala neizmenjena. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2610/11 od 07.09.2012. godine odbijena je kao neosnovna žalba tuženog i potvrđena delimična prvostepena presuda. Podneskom od 01.11.2012. godine, tužilja je precizirala tužbeni zahtev u pogledu visine naknade štete na ime neisplaćenih zarada u utuženom periodu, na koji je tuženi podneo odgovor 03.12.2012. godine. Na održanoj raspravi 27.12.2012. godine određeno je veštačenje, a ročište zakazano za 07.03.2013. godine nije održano, jer nije obavljeno veštačenje zbog povrede sudskog veštaka. Nalaz i mišljenje sudski veštak je dostavio 17.05.2013. godine. U narednom periodu održana su ročišta 29.05.2013. godine, 03.10.2013. godine i 09.12.2013. godine. Veštak je dostavio pismeno izjašnjenje 29.10.2013. godine, a tužilja je podneskom od 27.02.2014. godine konačno precizirala tužbeni zahtev i na tom ročištu je zaključena glavna rasprava. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2265/11 od 27.02.2014. godine, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužilji naknadi štetu u visini izgubljene zarade, a sve bliže označeno u izreci. Tuženi je 24.03.2014. godine izjavio žalbu, a rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1693/14 od 13.06.2014. godine spisi predmeta su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem o ispravci P1 2265/11 od 01.08.2014. godine ispravio prvostepenu presudu na način bliže označen u izreci, pa je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3743/14 od 15.04.2016. godine potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke i žalba u tom delu odbijena, dok je ukinuto rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2265/11 od 03.06.2016. godine, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka, a koja rešenja su ekspedovana punomoćnicima parničnih stranaka 08.06.2016. godine. Međutim, u spisima nisu združene povratnice o uručenju navedenih rešenja punomoćnicima parničnih stranaka.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, propisano je da svako ima pravo da mu nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Odredbom člana 8a Zakona o uređenju sudova, propisano je da na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe koje regulišu vanparnični postupak. Zakon o vanparničnom postupku članom 30. stav 2. upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku, koji u članu 10. propisuje da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da postupak sprovede bez odugovlačenja, a u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova.

Odlučujući o zahtevu predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka optimalno potrebno vreme da se odluči o pravu stranke koje je sporno, da bi se neizvesnost otklonila, a stranka dobila saznanje da li joj određeno pravo pripada ili ne, čime se obezbeđuje i pravna sigurnost stranaka. Međutim, optimalno potrebno vreme za okončanje postupka je relativna kategorija koja se procenjuje u svakom konkretnom slučaju, a na osnovu okolnosti koje se tiču složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u sudskom postupku, ponašanja podnosilaca zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, postupanja suda, prirodu zahteva odnosno značaja predmeta spora za podnosioce zahteva.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, a imajući u vidu navedene kriterijume, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u predmetu povodom koga predlagač traži zaštitu prava na suđenje u razumnom roku postoji prekoračenje primerenog vremena potrebnog za odlučivanje o pravu predlagača. U konkretnom slučaju, parnični postupak traje od 15.01.2007. godine, kada je podneta tužba ovde predlagača S.D. iz B., a koji postupak još nije pravnosnažno završen, jer je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2265/11 od 03.06.2016. godine, odlučeno o troškovima postupka, ali koje rešenje nije pravnosnažno. Naime, prvostepena delimična presuda je doneta 29.04.2009. godine, zbog čega je evidentno da prvostepeni sud nije bio efikasan, iako je predmet spora poništaj otkaza ugovora o radu, vraćanje na rad i naknada štete, koje je od značaja za predlagača i u kojem je trebalo da se hitno postupa po samom zakonu. Drugostepeni postupak je trajao od 2009. godine, kada su spisi dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2610/11 od 07.09.2012. godine, kojim je potvrđena delimična prvostepena presuda. U nastavku postupka doneta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2265/11 od 27.02.2014. godine, na koju je tuženi ponovo izjavio žalbu i o kojoj je odlučeno presudom Apelacioni sud u Beogradu Gž1 3743/14 od 15.04.2016. godine. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je postupak pred drugostepenim sudom trajao ponovo preko dve godine i da to predstavlja prekoračenje primerenog vremena potrebnog za žalbeno odlučivanje, jer evidentno drugostepeni sud nije bio efikasan. S toga, kako se prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva u ovoj pravnoj stvari uzima u obzir jedinstveni sudski postupak, to po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ukupna dužina trajanja parničnog postupka u ovom radnom sporu od preko devet godina predstavlja prekoračenje primerenog vremena potrebnog za odlučivanje o pravima predlagača.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je primenom člana 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Odredbom člana 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, propisano je da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Visina primerene naknade određuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, pri čemu se posebno ceni priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca zahteva, ali i ponašanje podnosioca zahteva, kao stranke u postupku u kome je povređeno ovo pravo. Naime, prilikom odlučivanja o visini naknade, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da se u konkretnom slučaju radi o radnom sporu radi poništaja otkaza ugovora o radu, vraćanju na rad i naknadi štete, te da su prekoračenjem razumnog roka povređena, ali ne i ugrožena imovinska prava ovde predlagača, zbog čega nalazi da 400 evra u dinarskoj protivvrednosti, predstavlja primerenu satisfakciju predlagaču, kojom će se ostvariti svrha koja treba da se postigne i koja predstavlja i cilj ovog postupka, a u smislu člana 8a i 8b Zakona o uređenju sudova. Preko određenog iznosa naknade od 400 evra u dinarskoj protivvredosti, do traženih 825 evra u dinarskoj protivvrednosti zahtev predlagača je odbijen, kao neosnovan, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predlagač je uspela u postupku, pa ima pravo na naknadu troškova postupka od 6.780,00 dinara, primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku i to na ime troškova za sastav zahteva od strane advokata od 6.000,00 dinara, primenom tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12), kao i sudskih taksi za zahtev i prvostepenu odluku u visini od po 390,00 dinara, a u skladu sa odredbom Tarifnog broja 4. Tarife o sudskim taksama, s obzirom da je predlog za zaštitu prava za suđenje u razumnom roku akt pritužbenog karaktera, koji nije strogo formalan, zbog čega joj ne pripadaju troškovi u većem iznosu.

Na osnovu iznetog, odlučeno je kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.