U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Gordane Ajnšpiler-Popović i Jelene Borovac, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., koga zastupaju punomoćnici Dragan Simonović, advokat iz ... i Žarko Stanisavljević, advokat iz ..., potiv tuženog Svete Petkovića iz ..., koga zastupaju punomoćnici Dragoslav Dimitrijević, advokat iz ... i Nebojša Cvetković, advokat iz ..., radi svojine i državine, vrednost predmeta spora 11.043.389,27 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž br. 2323/2016 od 21.12.2016.godine, u sednici veća održanoj dana 14.12.2017.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž br. 2323/2016 od 21.12.2016.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P br. 10/2010 od 05.04.2016.godine, odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilac suvlasnik na ½ idealnog dela ... sa elektroopremom, kao i da plati ukupan iznos od 785.508,50 dinara na ime udela u elektroopremi iznos od 635.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.06.1999.godine pa do isplate, na ime udela u elektroinstalaciji iznos od 13.114,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.10.1999.godine, na ime udela u građevinskom delu objekta iznos od 137.394,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.02.1999.godine, a sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate. Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 153.000,00 dinara.

Dopunskom presudom od 12.07.2006.godine, odbijen je eventualni tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu na ime suvlasničkog dela od ½ idealnih delova ... sa elektroopremom plati ukupan iznos od 11.043.389,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.03.2015.godine.

Apelacioni sud u Nišu je pobijanom presudom Gž br. 2323/2016 od 21.12.2016.godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu od 05.04.2016.godine u stavu jedan izreke i dopunsku presudu Osnovnog suda u Leskovcu od 12.07.2016.godine. Preinačio je prvostepenu presudu u delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezao tužioca da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 345.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je preko punomoćnika advokata Dragana Simonovića izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac je preko punomoćnika advokata Žarka Stanisavljevića protiv drugostepene presude izjavio posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Navedene revizije Vrhovni kasacioni sud je tretirao kao jednu reviziju, te je ispitao njenu dozvoljenost i osnovanost, ceneći razloge iz oba podneska, koji su blagovremeno podneti u roku za izjavljivanje revizije.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca. Predložio je da se revizija odbaci ili odbije. Troškove odgovora na reviziju nije tražio ni opredelio.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br.55/14) Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je revizija tužioca dozvoljena, jer je navedenom zakonskom odredbom propisano da je revizija u imovinskopravnim sporovima dozvoljena ako je vrednost predmeta spora pravnosnažnog dela presude koja se revizijom pobija iznos koji prelazi 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan podnošenja (preinačenja) tužbe. Kako je vrednost predmeta spora po preinačenoj tužbi od 02.04.2015.godine iznos od 11.043.389,27 dinara, što je protivvredenost 91.918,50 evra, revizija tužioca je dozvoljena primenom navedenog revizijskog cenzusa, te ista nije ispitivana kao posebna revizija.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Slubženi glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), osim u pogledu revizijskog cenzusa, i zaključio da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se poziva revident, jer nižestepene presude nemaju nedostataka zbog kojih ne bi mogle biti ispitane. Relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje ukazuje revident eventualno učinjene pred prvostepenim sudom, ne mogu biti revizijski razlog u smislu člana 398. stav 1. ZPP. Postupanje nižestepenih sudova, koje je rezultiralo prethodno donetim prvostepenim i drugostepenim odlukama ne može se sada pobijati revizijom. Predmet pobijanja može biti samo poslednja drugostepena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž br. 2323/2016 od 21.12.2016.godine.

Prema utvrđenim činjenicama, koje se na osnovu člana 398. stav 2. ZPP ne mogu pobijati u revizijskom postupku, tužilac traži utvrđenje prava svojine i državine na ½ ... sa elektroopremom sagrađenog u KO ..., na katastarskoj parceli koja je u vlasništvu tuženog. Pored utvrđenja prava suvlasništva, tužilac traži isplatu određenih novčanih iznosa, a eventualnim tužbenim zahtevom isplatu protivvredbnosti uloženih sredstava. Tužbeni zahtevi tužioca zasnovani su na tvrdnji tužioca da je između parničnih stranaka zaključen usmeni ugovor o ortakluku.

Prema utvrđenju prvostepenog suda parnične stranke nisu imale nikakve dogovore u vezi ortakluka u gradnji spornog objekta, niti je u tom smislu zaključen ugovor u pismenoj formi. Takođe je utvrđeno da je na izgradnji i opremi ... učestvovao sam tuženi svojim sredstvima, te da je ... izgrađen na njegovom zemljištu. To proističe iz pisanih dokaza, izjave samog tužioca pred Opštinskih sekreterijatom za imovinskopravne poslove u Leskovcu od 23.06.1986. godine, kojom je potvrdio da ... gradi tuženi, a da mu on kao dobrom prijatelju završava administrativne poslove. Kao pisani dokaz da je ... građen sredstvima tuženog je i ugovor o osnivanju zajedničke radnje 01.10.1988.godine zaključen između tuženog i tužiočevog sina, nakon izgradnje ..., kojim se potvrđuje da je ... sa celokupnom opremom vlasništvo tuženog.

Stoga je neosnovano ukazivanje revidenta da je saslušanim svedocima potvrđeno postojanje ugovora o ortakluku, te da su parnične stranke zajedničkim sredstvima gradile ..., zbog čega su pogrešno primenjene materijalnopravne odredbe koje regulišu ortakluk. Neosnovano je stoga i pozivanje revidenta na odredbe člana 727. SGZ, kojim je propisano da ono što je uloženo u ortački posao sačinjava glavnicu ortakluka i prinadleži svima zajedno. Takođe je neosnovano i pozivanje na odredbe člana 736. i 739. istog zakona koje regulišu podelu dobiti, a sam prestanak ortakluka regulisan je članom 756. SGZ, te da su svi elementi predviđeni ugovorom o ortakluku sadržani u ortačkom odnosu koji je postojao među parničnim strankama. Ortakluk je ugovor kojim se dva ili više lica obavezuju da će zajednički iskorišćavati svoja imovinska dobra u cilju postizanja neke imovinske koristi i njene podele. Da bi se neko smatrao ortakom neophodno je da je uneo neku imovinsku vrednost u ortakluk i da učestvuje u podeli zajedničke dobiti. Navedena dva elementa ugovora o ortakluku moraju biti jasno definisana, te pisana forma ugovora, iako nije nužna za nastanak ugovora, predstavlja dokaz o zaključenju ugovora i visini ortačkih udela. Kako ugovor između parničnih stranaka u pisanoj formi nije zaključen, pravilno su nižestepeni sudovi na osnovu drugih pisanih dokaza, te ocenom iskaza saslušanih svedoka, zaključili da između parničnih stranaka nije zaključen ugovor o ortakluku, koji bi za posledicu imao sticanje svojinskog udela tužioca u izgrađenom ... sa opremom. Za osnovanost tužbenih zahteva tužilac je morao dokazati da je izvršio ulaganje u izgradnju ... sa opremom, te da je zajedničkom voljom parničnih stranaka to ulaganje izvršeno radi sticanja susvojine, što tužilac nije dokazao. Ovo tim pre, što se ugovor o ortakluku na kome insistira tužilac mogao zaključiti i udruživanjem rada i sredstava u cilju ostvarivanja neke imovinske dobiti i njene podele, koja ne podrazumeva suvlasnički odnos na izgrađenoj nepokretnosti sa opremom, već podelu dobiti koja bi se ostvarivala radom izgrađenog ... sa opremom.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 405. relevantnog ZPP, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić