Protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u stavu drugom izreke drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14 i 87/18), zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja vezanih za troškove postupka, s obzirom da postoji neujednačena sudska praksa po ovom pitanju. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. u vezi člana 420. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da u korist tužilje izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu PIO po stopi koja bude važila na dan uplate na osnovce bliže određene u izreci. S obzirom da je tužilja uspela u sporu obavezao je tuženu da joj naknadi troškove postupka od 21.000,00 dinara primenom članova 153. i 154. ZPP, a koji se odnose se na troškove koje je imala za zastupanje od strane punomoćnika iz reda advokata i to: na ime sastava tužbe 6.000,00 dinara i pristupa na dva održana ročišta od po 7.500,00 dinara prema važećoj AT.

Drugostepeni sud je preinačio odluku o troškovima postupka i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, obrazlažući odluku da je tužilja u postupku u kome je potraživala novčanu naknadu imala mogućnost da potražuje i doprinose za PIO.

Vrhovni kasacioni sud smatra da se osnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 153. stav 1. ZPP propisano je da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, a članom 154. stav 1. istog zakona da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. Prema članu 156. ZPP tužilac će naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ono ne održava onda na glavnoj raspravi pre nego što se upusti u raspravljanje o glavnoj stvari.

Imajući u vidu sadržinu citiranih zakonskih odredaba, kao i ishod ove parnice, pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je obavezao tuženu da tužilji naknadi troškove postupka koji su bili nužni i neophodni. Naime, načelo ekonomičnosti postupka nijednom zakonskom odredbom nije propisano kao osnov za nedosuđivanje troškova parničnog postupka, a naročito ne u situaciji kada je stranka u celosti uspela u sporu, dok razlog pravičnosti može biti od uticaja na odluku o troškovima samo u sporovima iz oblasti porodičnih odnosa.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu odluku o troškovima postupka i na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 12.000,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić