Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2281/13 od 23.10.2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložili da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Rešenjem R3 34/14 od 17.12.2014. godine Apelacioni sud u Beogradu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse i eventualno novog tumačenja prava, imajući u vidu navode revizije u pogledu pravnog shvatanja izraženog u nižestepenim presudama, zbog čega je i po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se o reviziji tužilaca odlučuje u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11) i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužilaca, sada pok. Ž.G. je kao primalac izdržavanja sa tuženim mal. L.G. kao davaocem izdržavanja zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen kod Opštinskog suda u Ubu pod br. 3R 4/06 od 19.01.2006. godine, s tim da je ugovor u ime i za račun davaoca izdržavanja mal. L.G. (u vreme zaključenja ugovora imao je dve godine) potpisao i zaključio njegov otac D.G.. Navedenim ugovorom davalac izdržavanja se preko svog zastupnika obavezao da primaoca izdržavanja izdržava i brine se o njemu, a nakon smrti sahrani po mesnim običajima. Primalac izdržavanja se ugovorom obavezao da će davaocu izdržavanja posle svoje smrti ostaviti u svojinu određene nepokretnosti. Tužioci su prestali da održavaju lične odnose sa svojim ocem sada pok. Ž.G. pre sedamnaest godina, od kada je Ž. živeo kao član domaćinstva svog brata M.G., koje su činili njegova supruga D., sin D. i ćerka D..

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilaca za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju jer su zaključili da je obaveze mal. L.G. prema primaocu izdržavanja, a u skladu sa ugovorom, odnosno u ime i za račun maloletnog davaoca izdržavanja, izvršavao njegov zakonski zastupnik otac D.G., kao i eventualno postavljeni tužbeni zahtev kojim je tražen poništaj ugovora jer nije utvrđeno postojanje mana volje, niti povreda forme ugovora.

Osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema odredbi člana 56. Zakona o obligacionim odnosima za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora.

Odredbom člana 64. Porodičnog zakona, stavom 1. propisano je da dete koje nije navršilo 14-tu godinu života (mlađi maloletnik) može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja, a stavom 2. tog člana da dete koje je navršilo 14 godina života (stariji maloletnik) može preduzimati, pored pravnih poslova iz stava 1. ovog člana, i sve stale pravne poslove uz prethodnu ili naknadnu saglasnost roditelja, odnosno saglasnost organa starateljstva za pravne poslove iz člana 193. stav 3. ovog zakona.

Dakle, za zaključenje punovažnog ugovora u smislu člana 56. Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora, a kod činjenice da se ugovorom o doživotnom izdržavanju, kao dvostrano obaveznim ugovorom, stvaraju obaveze za obe ugovorne strane, to davalac izdržavanja može biti samo ono fizičko lice koje je sposobno da svojom izjavom volje, pored prava, stiče i zasniva obaveze. Kako je u konkretnom slučaju tuženi mal. L.G. (u vreme zaključenja ugovora imao je dve godine) ugovorom o doživotnom izdržavanju koji je zaključen preko zakonskog zastupnika oca D.G. preuzeo obavezu izdržavanja i brigu o primaocu izdržavanja, što proizlazi iz sadržine člana 3. zaključenog ugovora, to su nižestepeni sudovi propustili da u smislu citiranih zakonskih odredaba ocene da li je L.G. kao mlađi maloletnik, s obzirom na prirodu ugovora, bio poslovno sposoban da preuzme ugovorne obaveze, a od koje činjenice zavisi punovažnost zaključenog ugovora, odnosno da utvrde pravu volju ugovarača u pogledu stvarnog obveznika izdržavanja iz ovog ugovora. Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje radi ostvarivanja same svrhe ugovora u vidu staranja i brige o primaocu izdržavanja, a kod činjenice da je u konkretnom slučaju ugovor zaključen sa dvogodišnjim detetom kao davaocem izdržavanja, koji se obavezao da preko svog zakonskog zastupnika izdržava primaoca izdržavanja na način bliže opisan ugovorom, to je po oceni revizijskog suda, propušteno da se oceni prava volja ugovarača u pogledu stvarnog obveznika izdržavanja iz ovog ugovora.

Takođe, nižestepeni sudovi su propustili da, u smislu osobene forme ugovora o doživotnom izdržavanju propisane odredbom člana 195. Zakona o nasleđivanju, koja forma važi i za punomoćje za zaključenje tog ugovora, ocene da li je maloletni L.G. preko svog zakonskog zastupnika mogao biti upoznat sa sadržinom ugovora i upozoren na pravne posledice zaključenog ugovora kao posebnom sudskom radnjom jer, iako prisustvo roditelja prilikom overe ugovora od strane sudije, odnosno izvršenje navedene forme ugovora u prisustvu roditelja (koji kao zakonski zastupnik zastupa dete i deluje u ime i za račun deteta u svim komponentama ugovora, sadržinske ili formalne prirode) predstavlja pravovaljano izvršenje forme tog ugovora, sam obim zastupanja roditelja zavisi od obima poslovne sposobnosti maloletnika.

Kako se iz navedenih razloga nižestepene presude ne mogu smatrati pravilnim i zakonitim, to su morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i pravilnom primenom materijalnog prava ponovo će odlučiti o tužbenom zahtevu tužilaca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.