Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu primenom čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) koji se primenjuje na osnovu čl. 506. stav 2. istog zakona i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge određene bitne povrede postupka revident ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, maloletni M.Đ. je sin tuženog, rođen ... godine iz braka sa zakonskim zastupnikom. Prilikom razvoda braka, presudom Osnovnog suda u Kotoru P 23/11 od 25.02.2011. godine maloletni M. poveren je na samostalno vršenje roditeljskog prava majci - tužilji J.K., a tuženi je obavezan da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta sa iznosom od 50 evra mesečno. Uređen je i način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa tuženim, tao što će ga viđati u periodu od 25.12. do 15.01. tokom zime, od 20.07. do 01.09. u toku leta, a u međuvremenu po 10 dana svakih mesec ipo dana počev od 26.02.2011. godine. Od 2011. godine maloletni M. rođendan će slaviti kod majke u Č. u prisustvu oba roditelja, a svaki naredni, naizmenično u K. i u Č. uz prisustvo oba roditelja. Maloletno dete živi sa zakonskim zastupnikom i njenom majkom u jednosobnom stanu u Č. Zakonska zastupnica je zaposlena i ostvaruje oko 15.000,00 dinara mesečno i još po 5.000,00 dinara radeći poslove spremanja po kućama, a prima i dečiji dodatak za maloletnog sina u iznosu od 3.100,00 dinara mesečno. Njena majka je penzioner sa penzijom od 16.000,00 dinara mesečno. Tuženi živi u K., u trosobnom stanu u domaćinstvu sa svojom majkom, koja je penzioner sa penzijom između 250 do 300 evra mesečno. Zadnjih 10 godina tuženi radi na brodu, kao kormilar, a na birou se vodi kao nezaposleno lice i ostvaruje mesečnu zaradu počev od 25.02.2011. godine u iznosu od 1.000 evra za vreme rada na brodu, koji efektivno traje šest meseci. U vreme dok ne radi na brodu radi u parfimeriji gde ostvaruje zaradu između 400 i 600 evra mesečno, tako da su njegova prosečna mesečna primanja 1.207 evra. Inače, maloletni M. je u vreme podnošenja tužbe imao pet godina i pohađao je vrtić, a od 01.09.2014. godine pohađa obavezno predškolsko obrazovanje, što je uslov za upis u prvi razred osnovne škole. Od vremena donošenja ranije odluke, porodične i stambene prilike roditelja maloletnog deteta nisu promenjene. Na osnovu mišljenja Centra za socijalni rad u Č. utvrđeno je da je majka funkcionalni roditelj, koji prepoznaje potrebe maloletnog deteta i adekvatno ih zadovoljava, a ima tolerantne stavove po pitanju viđanja oca i deteta. Imajući u vidu promene koje se dešavaju u životu maloletnog M., jer sada pohađa obavezan predškolski program radi polaska u školu, a takođe i udaljenost mesta u kojima žive roditelji (Č. i K.), Centar je bio mišljenja da treba izmeniti način održavanja ličnih odnosa između deteta i oca - tuženog u ovom sporu, tako što će dete viđati oca naizmenično prvu i drugu sedmicu zimskog raspusta i prolećni raspust, a tokom letnjeg raspusta od 01. jula do 01. avgusta dečak bi bio kod oca, dok bi u avgustu, radi adaptacije i pripreme za polazak u školu, bio kod majke. Centar za socijalni rad za opštine K., T. i B. nije mogao da se izjasni o modelu viđanja tuženog sa maloletnim sinom, jer se tuženi duže vreme nalazi na brodu, van granica zemlje. S`obzirom na uzrast maloletnog M., i njegove potrebe, utvrđeno je da je za njegovo izdržavanje potrebno oko 18.000,00 dinara mesečno.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da su ispunjeni uslovi za izmenu ranije odluke o načinu održavanja ličnih odnosa između maloletnog deteta i tuženog i o visini izdržavanja.

Ocenom nalaza i mišljenje stručnog tima Centra za socijalni rad u Č., a rukovodeći se najboljim interesom deteta saglasno članu 266. stav 1. u vezi čl. 6. Porodičnog zakona, imajući u vidu da tuženi živi u K., čime se otežava održavanje ličnih odnosa između njega i maloletnog deteta pravilno je izmenjen njihov način održavanja ličnih odnosa primenom čl. 61. i 78. stav 3. Porodičnog zakona. Na to su uticale izmenjene okolnosti, jer je u međuvremenu maloletno dete 01.09.2015. godine pošlo u školu, a do tada je bilo u predškolskom uzrastu.

Pravilnom primenom pravila sadržanim u članovima 154, 160, 161. i 162. Porodičnog zakona, kojima su propisani pravo maloletnog deteta na izdražvanje od roditelja, kao i kriterijumi, način i visina određivanja izdržavanja, nižestepeni sudovi su obavezali tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta sa iznosom od 100 evra mesečno, čime je izmenjena ranija odluka suda primenom čl. 164. Porodičnog zakona. Prilikom donošenja ove odluke sudovi su se pravilno rukovodili uzrastom maloletnog deteta i njegovim potrebama, imajući u vidu da polazi u školu, što zahteva dodatne troškove, a sa druge strane sudovi su objektivno procenili mogućnosti tuženog, kao dužnika izdržavanja, pri čemu su vodili računa i o minimalnoj sumi izdržavanja iz čl. 160. stav 4. Porodičnog zakona. Pritom, prema čl. 162. stav 3. ovog zakona, životni standard za dete, kao poverioca izdržavanja treba da bude najmanje u nivou životnog standarda koji uživa roditelj, dužnik izdržavanja. Dosuđenim iznosom izdržavanja, neće biti ugrožena egzistencija tuženog, koji nema drugih lica na izdržavanju. Sa druge strane, majka deteta učestvuje u njegovom izdržavanju, pri čemu se u njen doprinos računa i svakodnevna briga i staranje o detetu, jer samostalno vrši roditeljsko pravo. Na ovaj način, maloletnom detetu, poveriocu izdržavanja, biće omogućeno zadovoljenje svih životnih potreba, neophodnih za njegov pravilan psiho-fizički razvoj.

Nisu osnovani revizijski navodi da je ranija presuda bolje i celishodnije regulisala način viđanja sa maloletnim sinom, s`obzirom da je dete tada bilo predškolskog uzrasta i boravilo sa majkom u K. Dete je sada pošlo u osnovnu školu u Č., gde živi sa majkom - zakonskim zastupnikom, zbog čega su se izmenili životni uslovi i način viđanja sa ocem.

U reviziji tuženog uglavnom se ponavljaju žalbeni navodi, koji su bili predmet ocene drugostepenog suda, koju u celini prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Takođe, tuženi u reviziji osporava ocenu izvedenih dokaza na okolnost visine njegovih primanja, čime se posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema čl. 407. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.