Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), pa je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ukazuje na povrede postupka zbog kojih se ona ne može da izjavi, u smislu odredbe člana 407. stav 1. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tuženu BB upoznao nakon rođenja mal. VV, a izjavu o priznanju očinstva dao je pred matičarem matične službe u ... dana 24.11.2017. godine, iako je znao da nije biološki otac deteta. To je učinio jer se sa majkom deteta, tuženom BB, venčao i sa njom živeo u ... . Zajednica života tužioca i tužene BB trajala je od novembra meseca 2017. godine do aprila meseca 2018. godine, a odvojeno žive počev od 10.04.2018. godine zbog nasilja koje je tužena BB trpela od tužioca, a što je i predmet postupka pred sudom u ..., koji je tužiocu izrekao zabranu prilaska tuženima. Takođe je u toku postupak razvoda braka tužioca i tužene BB. Tužilac se izjasnio da je znao da priznaje dete koje nije njegovo, a dete je priznao jer se venčao sa njegovom majkom. Nije tvrdio niti dokazao da je izjavu o priznanju očinstva dao pod prinudom ili u zabludi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, odbijanjem tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio poništaj svoje izjave o priznanju da je otac mal. VV date pred matičarem Opštine u ..., dana 24.11.2017. godine, u smislu odredbe člana 253. stav 2., u vezi člana 46.-54. Porodičnog zakona. Tužilac nije bio u zabludi kada je dao izjavu o priznanju očinstva, jer mu je činjenica da nije biološki otac deteta čije očinstvo priznaje tom izjavom bila poznata. Izjavu je dao dobrovoljno, bez pritiska, a u nameri zaključenja braka i zajedničkog života sa majkom deteta, tuženom BB.

Odredbom člana 253. stav 2. Porodičnog zakona, propisano je da lice koje je izjavu o priznanju, kao i izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva, dalo pod prinudom ili u zabludi, može podneti tužbu radi poništenja izjave u roku od godinu dana od dana kada je prinuda prestala, ili je zabluda uočena.

Opozivanje priznanja nije moguće jer je odredbom člana 52. Porodičnog zakona propisano da se ni izjava o priznanju očinstva ni izjava o saglasnosti sa priznanjem očinstva ne može opozvati.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja da nije postojala prinuda pri davanju predmetne izjave o priznanju očinstva od strane tužioca, koji nije bio u zabludi jer je znao da nije biološki otac deteta čije očinstvo priznaje, sledi da su nižestepene odluke zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava.

U reviziji tužilac navodi da nije bio sposoban za rasuđivanje i slobodno izražavanje volje. Međutim, na toj činjenici nije zasnovan njegov tužbeni zahtev u ovoj parnici, a pravnosnažnost presude vezuje se za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave, shodno odredbi člana 360. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer se nisu rukovodili najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje ih se tiču, shodno odredbi člana 266. Porodičnog zakona, u vezi sa odredbama člana 7. i 8. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, koja je ratifikovana prema Zakonu o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta (''Službeni list SFRJ'' – međunarodni ugovori br. 15/90 i ''Službeni list SRJ'' – međunarodni ugovori br. 4/96, 2/97), jer dete ima pravo da sazna svoje poreklo. Suprotno tim navodima revizije tužioca, nižestepene odluke donete su u najboljem interesu deteta, mal. VV. Koncept najboljeg interesa deteta ima za cilj da obezbedi da njegovi interesi budu uvaženi u svim postupcima, a takođe puno i efektivno uživanje, od strane deteta, svih prava priznatih Konvencijom. U najboljem interesu mal. VV je da ima porodicu, dakle, kako majku tako i oca, sa svim pravima i obavezama koje čine sadržinu roditeljskog prava (staranje o detetu, čuvanje i podizanje deteta, izdržavanje deteta). To ne utiče na mogućnost ostvarenje prava deteta da sazna svoje poreklo.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o zahtevu tužioca za naknadu troškova po reviziji, sadržanu u stavu drugom izreke ove presude, Vrhovni kasacioni sud je doneo u smislu odredbe člana 153. stav 1. i 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, pa mu ne pripada pravo na naknadu troškova tog postupka.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić