Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Milunka Arsić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa Neđo Jovanović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3134/18 od 20.02.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 26.08.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3134/18 od 20.02.2019. godine u stavu drugom i četvrtom izreke i u navedenom delu predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Užicu P 54/17 od 20.02.2018. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete nanete pri vođenju postupka stečaja društva „VV“ DOO čiji je vlasnik i osnivač tužilac, plati iznos od 24.885.382,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 12.700.380,00 dinara počev od 07.03.2013. godine, na iznos od 10.349.470,00 dinara počev od 10.09.2012. godine i na iznos od 135.525,00 dinara počev od 26.11.2012. godine. Istom presudom je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 599.640,00 dinara sa kamatom od dana presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3134/18 od 20.02.2019. godine u stavu prvom izreke ukinuta je navedena prvostepena presuda. U stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da na ime naknade štete nanete pri vođenju postupka stečaja društva „VV“ DOO čiji je vlasnik i osnivač tužilac plati iznos od 11.721.868,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.09.2017. godine, kao dana veštačenja. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan preostali tužbeni zahtev u iznosu od 13.163.513,22 dinara sa kamatom i u stavu četvrtom obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 495.505,00 dinara sa zakonskom zatezanom kamatom od dana izvršnosti pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju, utvrđenom na raspravi pred drugostepenim sudom tužilac je bio vlasnik i osnivač društva „VV“ DOO sa sedištem u ..., nad kojim je rešenjem Privrednog suda u Užicu St.2/13 od 01.03.2013. godine otvoren postupak stečaja a za stečajnog upravnika imenovan tuženi. Prema izveštaju stečajnog dužnika o ekonomsko finansijskom položaju od 29.03.2013. godine utvrđena je ukupna imovina stečajnog dužnika od 4.157.730,63 dinara i obaveze u iznosu od 11.327.981,22 dinara. Odlučeno je da se stečajni postupak sprovede bankrotstvom i formiran je odbor poverilaca. Rešenjem Privrednog suda od 28.02.2014. godine odobrena je završna deoba deobne mase stečajnog dužnika i utvrđeno namirenje poverilaca drugog i trećeg reda u iznosu od 9.759.967,36 dinara a iznos za isplatu po završnoj deobi je 618.946,29 dinara. Usvojen je završni račun stečajnog upravnika sa stanjem na dan 20.04.2014. godine i zaključen stečajni postupak. Stečajni upravnik je dana 09.01.2015. godine tražio od Privrednog suda saglasnost za podnošenje tužbe za naplatu naknadno pronađene imovine u koju spadaju potraživanja od dužnika stečajnog dužnika „GG“ „DD“ i „ĐĐ“ u ukupnom iznosu od 27.549.855,00 dinara što je Privredni sud odbacio rešenjem 27.01.2015. godine. Tuženi je tražio i povratak u stečajnu masu naknadno pronađene imovine u vrednosti od 11.160.000,00 dinara koja se odnosi na kompenzaciju placa na Zlatiboru koji nije proknjižen u poslovnim knjigama stečajnog dužnika što Privredni sud nije prihvatio nalazeći dopisom od 18.08.2015. godine da se ne radi o naknadno pronađenoj imovini.

Pobijanom presudom drugostepeni sud je ocenio da je na strani tuženog kao stečajnog upravnika bilo grube nepažnje u vršenju poslova stečajnog upravnika privrednog društva „VV“ DOO. Nesavesne radnje proizilaze iz okolnosti da je tuženi prema izveštaju o ekonomsko finansijskom položaju stečajnog dužnika od 29.03.2013. godine imao saznanje da je uzrok pokretanja stečajnog postupka nemogućnost naplate dva velika potraživanja, da je sravnjenje potraživanja stečajnog dužnika vršeno bez prisustva predstavnika stečajnog dužnika i da je tuženi odgovoran zbog nedovoljno naplaćenih potraživanja prema društvima „GG“ ... i DOO „DD“ ..., jer je tužilac podneo tužbu protiv privrednog društva „GG“ ... 07.03.2013. godine za naplatu potraživanja od 14.388.806,00 dinara, da je stečajni upravnik umesto da obavi konsultacije i da preuzme parnicu predložio sudu odbačaj tužbe jer je podneta nakon otvaranja stečajnog postupka i da je tužba odbačena 29.03. iste godine, da je prema DOO „DD“ potraživanje stečajnog dužnika bilo obezbeđeno menicom na iznos od 11.215.093,74 dinara, koju je tuženi povukao i odblokirao račun tog društva naplativši tokom stečaja po izvršenom sravnjenju 850.523,69 dinara što je na granici namernog ponašanja i grube nepažnje jer je potraživanje stečajnog dužnika na dan otvaranja stečajnog postupka prema ovom društvu bilo bitno veće pri čemu je tuženi neblagovremeno 2015 godine po okončanju stečajnog postupka tražio od suda saglasnost za pokretanje parnice protiv navedenih privrednih društava radi naplate potraživanja stečajnog dužnika. Pobijanom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev i tužiocu dosuđena naknada štete primenom člana 27. i 31. stav 1. Zakona o stečaju. Visina štete je utvrđena veštačenjem, smanjenjem iznosa za nenaplaćena potraživanja poverilaca u stečajnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana presuda u osporenom delu je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava usled čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Zakon o stečaju je opredelio status stečajnih upravnika kao preduzetnika usled čega odgovaraju za obaveze celokupnom imovinom. Članom 27. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ br. 104/09, 99/11, 71/12) propisan je delokrug poslova stečajnog upravnika. Stavom 1. tačka 17. istog člana određeno je da stečajni upravnik zastupa stečajnog dužnika, odnosno stečajnu masu u pokretanju i vođenju sudskih, upravnih i drugih postupaka a stavom 4. da stečajni upravnik obavlja svoje poslove samostalno i sa pažnjom dobrom stručnjaka, u skladu sa ovim zakonom, nacionalnim standardima za upravljanje stečajnom masom i kodeksom etike. Prema članu 31. stav 1. Zakona o stečaju, u slučaju kada je u obavljanju poslova stečajni upravnik prouzrokovao štetu učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepažnjom, stečajni upravnik ličnom imovinom odgovara za takvu štetu. Iz navedenog proizilazi da stečajni upravnik odgovara za naknadu štete prouzrokovanu krivicom u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i to po težem, umišljajnom obliku krivice, odnosno da ne odgovara za štetu usled obične nepažnje.

Prema sprovedenom ekonomsko finansijskom veštačenju (osnovni nalaz) preduzeće „GG“ je prema preduzeću „VV“, kao ugovornom izvođaču građevinskih radova na poslovno stambenom objektu u Čačku, prema stanju na dan otvaranja stečajnog postupka 01.03.2013. godine imalo pretplatu od 1.722.335,63 dinara bez obračuna zakonske kamate za docnju i isplati privremenih situacija. Navedeni obračun je zasnovan na izvršenim radovima iz privremenih situacija koje je ispostavilo preduzeće „VV“ koje su overene od nadzornog organa i preduzeća „GG“ i knjižene u analitičkim karticama stečajnog dužnika i „GG“. Tužilac je veštaku prezentirao 14.08.2017. godine konačni obračun izvedenih radova u iznosu od 34.685.911,04 dinara. U osnovnom nalazu veštak se izjasnio da utvrđenje činjeničnog stanja za pet stavki iz navedenog konačnog obračuna stečajnog dužnika, sačinjenog u iznosu od 16.659.162,00 dinara (po specifikaciji kao razlika u vrednosti radova, razlika u ceni, izgubljena dobit, prekid u izvođenju radova na gradilištu i građevinski materijal i angažovanje radnika) izlazi iz okvira ekonomsko finansijskog veštačenja. Prema zapisniku o sravnjenju – usaglašavanju obaveza i potraživanja od 13.11.2013. godine stečajnog dužnika i preduzeća „GG“ sa dopunom koju je osporio tužilac a kojom je priznao da nema potraživanja njegovo drugo preduzeće „EE“ koje je bilo podizvođač radova prema „GG“ utvrđen je dug „GG“ za izvođenje radova (po neproknjiženoj dokumentaciji) od 1.688.425,64 dinara, koji je prema nalazu i mišljenju veštaka isplaćen stečajnom dužniku u vidu tri pojedinačne uplate zaključno sa 09.12.2013. godine.

Prema osnovnom nalazu i mišljenju „VV“ je na dan otvaranja stečajnog postupka od 01.03.2013. godine imao potraživanje prema „DD“ za izvedene građevinske radove u iznosu od 1.786.405,95 dinara bez obračuna zakonske kamate a sa kamatom u iznosu od 4.252.458,32 dinara po varijanti prema stanju sa usaglašavanja potraživanja. Konstatovano je da nadzorni organ nije imenovan, da nisu podnošene privremene situacije, da nije izvršena primopredaja radova niti overa konačnog obračuna radova i okončane situacije, da postoji razlika u dokumentaciji o visini vrednosti radova u predmetu i dokumentaciji pribavljenoj tokom veštačenja i da ostali navedeni radovi u konačnom obračunu stečajnog dužnika od 31.07.2009. godine predatog veštaku od strane tužioca 14.08.2017. godine izlaze iz okvira ekonomsko finansijskog veštačenja. Prema zapisniku o sravnjenju i usaglašavanju obaveza i potraživanja sačinjenog tokom stečajnog postupka 30.12.2013. godine između „VV“ i „DD“ utvrđeno je potraživanje stečajnog dužnika na dan navedenog sravnjenja od 850.523,69 dinara, koje je prema nalazu i mišljenju veštaka stečajnom dužniku isplaćeno 15.01.2014. godine. Dopunskim nalazom i mišljenjem istog veštaka na kome je zasnovana pobijana odluka po naredbi za iskazivanje potraživanja stečajnog dužnika u varijanti priznatih konačnih obračuna prema „GG“ i „DD“ bez obračuna kamate na dan 01.03.2013. godine utvrđen je dug „GG“ od 14.936.826,49 dinara i dug „DD“ od 5.771.340,00 dinara.

Kod ovakvog stanja po oceni Vrhovnog kasacionog suda za sada se kao paušalan ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda o postojanju i obimu nenaplaćenih potraživanja stečajnog dužnika prema dužnicima „GG“ i „DD“ i odgovornosti tuženog, jer nisu naplaćeni u stečajnom postupku i tužiocu uplaćena preostala razlika po isplati poverilaca. Pobijanom odlukom su kao osnov odgovornosti tuženog prihvaćena potraživanja stečajnog dužnika koja proizilaze iz neproknjižene i neadekvatno vođene dokumentacije za koju se i veštak izjasnio da delom nije u njegovom domenu ispitivanja pri čemu nije ocenjeno ni da li je i kada ova dokumentacija, posebno konačni obračuni za radove na izgradnji objekata „GG“ i „DD“ prezentirani stečajnom upravniku. Konačne obračune nisu sačinile zajedničke komisije izvođača i finansijera a „GG“ je konačni obračun vratio stečajnom dužniku. Tokom stečajnog postupka sravnjenjem i usaglašavanjem obaveza naplaćen je od „GG“ iznos od 1.688.425,64 dinara prema neproknjiženoj dokumentaciji o radovima pri čemu nedostaje sve činjenice o dugu i mogućnosti naplate većeg iznosa. Nije sporno da tuženi nije preuzeo parnicu koju je tužilac neovlašćeno pokrenuo nakon otvaranja stečajnog postupka prema „GG“ ali je izostala ocena da li je tužilac pred Privrednim sudom dovoljnim dokazima dokumentovao svoj tužbeni zahtev postavljen na iznos od 14.388.806,39 dinara te da li je u tom trenutku bilo uslova za preuzimanje i vođenje ove parnice u vidu potrebnih činjenica, dokaza i finansijskih sredstava. Iz dokaza navedenih tužbom 07.03.2013. godine ne proizilazi da je tužilac priložio Privrednom sudu niti predložio čitanje konačnog obračuna iako je sačinjen 16.01.2013. godine već samo najavio da će na raspravi dostaviti građevinski dnevnik i predložio je svedoke. Prema sprovedenom veštačenju postoji bitna razlika u visini potraživanja prema društvu „GG“ iskazanim konačnim obračunom stečajnog dužnika i potraživanje u tužbi podnetoj Privrednom sudu 07.03.2013. godine sa zahtevom većim za 3.958.782,12 dinara. Prema finansijskom izveštaju od 28.02.2013. godine sa potpisom tužioca na dan 31.12.2012. godine „VV“ je imao ukupna potraživanja na kraju tekuće godine od samo 1.893.000,00 dinara. Tuženi je u toku postupka ukazivao da je tužilac prikrivao originalnu dokumentaciju o poslovanju stečajnog dužnika, da je davao pogrešne podatke i dovodio u zabludu učesnike stečaja da nije vodio svoje poslovanje po zakonu što je dovelo do lažnog prikazivanja poreza i potraživanja što je drugostepeni sud propustio da oceni a jeste od bitnog značaja za ocenu postojanja i stepena krivice stečajnog upravnika i time odgovornosti za naknadu štete. Stoga su odlučne činjenice za presuđenje ove pravne stvari ostale sporne i pobijana odluka je morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, utvrditi kada su tuženome prezentirani konačni obračuni za izvedene radove stečajnog dužnika po ugovorima sa „GG“ i „DD“ i druga relevantna dokumentcija za ocenu visine nenaplaćenih potraživanja stečajnog dužnika, ne evidentiranih završnim računom za 2012. godinu, oceniće da li su prema sadržini, neoverenoj formi i stavu veštaka konačni obračuni mogli biti prihvaćeni u celokupnim iznosima i druge ukazane okolnosti a zatim oceniti da li je postupanje tuženog u stečajnom postupku bilo u skladu sa obavezama propisanim Zakonom o stečaju i Nacionalnim strandardima za upravljanje stečajnom masom, da li je tužiocu prouzrokovana šteta i ako jeste u kom obimu i da li postoji odgovornost tuženog za naknadu.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić