Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3099/16 od 15.07.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 368/12 od 01.02.2016. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude u stavu prvom izreke, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja, bez navođenja zakonskih razloga. Iz obrazloženja revizije proizlazi da se drugostepena presuda pobija zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu odluku, na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 125/04... 111/09), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 362. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP nisu osnovani, jer su razlozi pobijane presude jasni, dovoljni i neprotivurečni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su 1986. godine zaključili brak, u kom su dobili jedno zajedničko dete. U početku braka stanovali su sa roditeljima tuženog BB, a nakon nekoliko meseci su se iselili, da bi od 1999. godine živeli u spornom stanu, koji je u međuvremenu dograđen i renoviran, do sredine 1992. godine, kada su se odselili u ... . Sporni stambeni prostor je građen u periodu od 1986. do 1990. godine, a finansiranje izgradnje i opremanje je vršeno od strane GG i VV, roditelja tuženog BB i to tako što je tuženi VV uložio sredstva koja je dobio od svog preduzeća ''DD'' industrije satova po osnovu ugovora o zajmu od 22.07.1986. godine i ugovora o zajmu od 13.11.1987. godine, dok je GG, majka tuženog BB i supruga tuženog VV, učestvovala u izgradnji spornog objekta sredstvima dobijenim ugovorom o kreditu za stambenu izgradnju 29.07.1985. godine, koji je zaključila sa ''ĐĐ''. U opremanju spornog stambenog objekta svojim radom učestvovao je i otac tužilje i to tako što je napravio dva ormana za predsoblje, kao i pult – kuhinjski šank. Roditelji tuženog BB su povremeno iznajmljivali tu nepokretnost i zakupninu zadržavali za sebe. Tužilja i tuženi BB su se razveli u toku 1998.godine i tada su pred sudom ... zaključili ugovor kojim su regulisali svoja prava i obaveze u pogledu pokretne imovine (ugovor o nagodbi od 17.11.1998. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje prava susvojine tužilje i isplatu zakupnine.

Prema članu 171. stav 1. Porodičnog zakona (''Službeni glasnik RS'' br. 18/2005, 72/11, 6/15), koji se po članu 357. stav 1. primenjuje i na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene tog zakona, imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku prestavlja njihovu zajedničku imovinu (stav 1). Supružnici mogu bračnim ugovorom drugačije urediti svoje imovinske odnose (stav 2).

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da sporni stan nije zajednička imovina tužilje i tuženog BB, iako je građen za vreme trajanja njihovog braka, jer su gradnju isključivo finansirali roditelji tuženog BB. U odsustvu drugačijeg sporazuma stranaka, to je imovina roditelja tuženog BB, u smislu člana 22. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a ne imovina koju su supružnici, tužilja i tuženi BB, stekli radom u toku trajanja braka, u smislu citirane odredbe.

Revizijom se neosnovano osporava zaključak sudova da tužilja nije dokazala učešće u gradnji u smislu člana 223 ZPP, te ističe da sudovi nisu mogli odlučiti primenom pravila o teretu dokazivanja u situaciji kada nisu prihvatili dokazne predloge tužilje za njeno saslušanje u svojstvu parnične stranke, saslušanje predloženih svedoka i veštačenje. Tužilja je, na njen predlog, informativno saslušana na ročištu 12.03.2013. godine, kada je došla iz ... . U daljem toku postupka, punomoćnik tužilje se po nalogu suda nije izjasnio kada će tužilja dolaziti u ... i sud je na poslednjem ročištu otklonio izvođenje dokaza saslušanjem tužilje kao parnične stranke. Sud je prihvatio dokazni predlog tužilje za saslušanje njenog oca i svedok EE je saslušan na ročištu za glavnu raspravu 17.06.2013. godine, ali sud nije prihvatio navode tužilje i iskaz svedoka da je u gradnji učestvovao iznosom od 55.000 DEM (strana 10. obrazloženja prvostepene presude) iz razloga što takvi navodi nisu potkrepljeni dokazima. Budući da je otac tužilje potvrdio da supružnici nisu imali novca za ulaganje, sud je na okolnost ulaganja u gradnju prihvatio iskaze roditelja tuženog BB pošto poseduju pisane namenske ugovore o zajmu, odnosno kreditu, te u takvoj situaciji pravilno primenio pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. ZPP kada je odbio predlog tužilje za saslušanje svedoka ŽŽ i ZZ na okolnost gradnje i predlog za građevinsko i ekonomsko veštačenje, te izveo pravilan zaključak da tužilja nije dokazala učešće u gradnji. Ovakav zaključak potvrđuje sadržina ugovora o nagodbi koji su tužilja i tuženi BB zaključili pred Višim sudom ... dana 17.11.1998. godine, prema kom će svaka strana zadržati isključivo vlasništvo na pokretnoj imovini koja se nalazi u njihovom posedu i nijedna strana neće imati bilo kakva potraživanja od druge strane. Iako se ovim ugovorom ne reguliše pravo svojine na spornoj nepokretnosti, može se zaključiti da tužilja nije imala potraživanje prema toj imovini u vreme razvoda braka stranaka, a tužba u ovoj parnici podneta je 11 godina nakon razvoda.

Imajući u vidu da tužilja nema pravo susvojine na nepokretnosti, pravilno je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakupnine za period od proteklih 10 godina.

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić