Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju tužilac ukazuje u reviziji, nije osnov za izjavljivanje tog pravnog sredstva po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik objekta koji se nalazi u .... u ulici ... broj ..., a sastoji se od prizemlja i sprata. Zbog nemogućnosti korišćenja i izdavanja u zakup prizemnog dela objekta usled uzroka za koji je odgovorna tužena, a što je utvrđeno presudom Opštinskog suda u Leskovcu P 607/07 od 03.04.2009. godine, tužena je obavezana da tužiocu počev od 31.08.2008. godine na ime buduće štete isplaćuje mesečno po 7.845,00 dinara dok ne nastupe okolnosti koje ovu presudu menjaju. Prvostepenom presudom je deo tužbenog zahteva za činidbu odbijen kao neosnovan, ali je Okružni sud u Leskovcu presudom Gž 1903/09 od 15.12.2009. godine u tom delu preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu da izvrši radove koji će sprečiti nastupanje štetnih posledica tako što je tužena obavezana da izvrši radnje koje su u konkretnom i bliže opisane u izreci presude, a radi sanacije vlage na tužiočevom objektu. Tužilac je po napred pomenutoj presudi u postupku izvršenja naplatio novčano potraživanje 28.04.2010. godine ali nije tražio izvršenje sudske odluke u delu koji se odnosi na činidbu odnosno u delu kojim je tužena obavezana da preduzme radnje na otklanjanju uzroka štete, a kako bi tužilac predmetni poslovni prostor osposobio tako da zbog toga on isti i dalje ne izdaje u zakup. Nakon što je preko veštaka odgovarajuće struke utvrđena cena zakupa spornog poslovnog prostora, tužilac je opredelio tužbeni zahtev kako je navedeno. Nižestepeni sudovi nalaze da je tako postavljen tužbeni zahtev neosnovan jer je tužilac posedovao izvršnu ispravu po kojoj je, da je tražio njeno prinudno izvršenje, mogao da obezbedi saniranje svog poslovnog prostora kako bi ga ubuduće mogao izdavati u zakup. S obzirom da tužilac to nije uradio, to je i on doprineo eventualnom povećanju ranije dosuđene štete s tim što drugostepeni sud nalazi da dosuđena šteta po svojoj pravnoj prirodi ne može predstavljati rentu već se radi o izmakloj dobiti. Tužena je imala mogućnost da izvrši obavezu utvrđenu pravnosnažnom sudskom odlukom i time otkloni štetne posledice ali ona to nije uradila pa će zbog toga i dalje plaćati iznos štete koji je utvrđen ranijom sudskom odlukom.

Iako je tužiocu pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P 607/07 dosuđena buduća šteta od 7.845,90 dinara mesečno od 31.08.2008. godine, što bi ukazivalo na rentu, a kako je tužilac i postavio svoj tužbeni zahtev, pravilno je našao drugostepeni sud da u konkretnom slučaju nema osnova za rentu koja je buduća šteta već da se po pravnoj prirodi ovde radi o naknadi štete zbog izmakle koristi. Naime, buduća šteta ima osnov u članu 188. ZOO (smrt, telesna povreda, oštećenje zdravlja), u članu 194. ZOO (izgubljeno izdržavanje), u članu 195. ZOO (telesna povreda i narušeno zdravlje), u članu 203. ZOO (buduća šteta), a ni jedan od tih slučajeva ovde nije prisutan. Otuda je zbog nepostojanja pravnog osnova za potraživanje neosnovan tužiočev tužbeni zahtev za buduću štetu u iznosu od 44.943,13 dinara mesečno počev od 01.10.2016. godine, a o kom zahtevu je odlučeno stavom 2. izreke prvostepene presude. Kada se radi o šteti do presuđenja ona bi tužiocu pripadala pod uslovom iz člana 189. stav 3. ZOO (dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarivanje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem). Međutim, ta šteta se ne utvrđuje prema prosečnim cenama za zakup sličnog poslovnog prostora a kako je u ovom slučaju tužbeni zahtev postavljen (veštačenje je uzelo u obzir visinu zakupa poslovnog prostora JP Dom, Privredne komore i sindikata, pa je utvrđen prosek). Tužilac je vlasnik konkretnog objekta, taj objekat se nalazi na određenoj lokaciji, on ima svoj kvalitet, svoju površinu, strukturu itd. pa se izmakla dobit mora utvrđivati u odnosu na taj poslovni prostor. Tužilac godinama naplaćuje mesečni iznos od 7.845,90 dinara na ime nekorišćenja tog objekta, ne ulaže ništa u njegovu sanaciju, ne traži izvršenje pravnosnažne sudske odluke u delu koji se odnosi na činidbu, a radi sprečavanja buduće štete, o čemu su se izjašnjavali nižestepeni sudovi. Nesporna je činjenica da tužilac svoj objekat zbog njegovog sadašnjeg stanja i ne može da izdaje u zakup, pa otuda i nesumnjivo tužilac i ne može ostvariti dobit koju u ovom slučaju potražuje jer se dobitak korišćenjem spornog poslovnog prostora prema sadašnjem stanju stvari, odnosno redovnom toku stvari, i ne može očekivati. Otuda tužilac praktično i ne trpi ovaj vid štete a koji se može vezati za izgubljenu zakupninu za poslovni prostor čiji je vlasnik upravo zbog stanja samog poslovnog prostora a što je u postupku utvrđeno kao nesporna činjenica. Otuda proizilazi i da su nižestepeni sudovi pravilno našli da je tužiočev tužbeni zahtev neosnovan u celini.

Kada se navedeno ima u vidu onda proizilazi da su navodi revizije u kojima tužilac insistira na nemogućnosti izvršenja presude kojom je tuženoj naložena činidba, da je utvrđena obaveza tužene da sprovede navedenu činidbu te da zbog toga što ona nije sprovedena tužilac ne može biti odgovoran, neosnovani i nebitni za odlučivanje u konkretnom slučaju i to ne samo zbog toga što ne stoji tvrdnja da je u konkretnom slučaju prvostepena presuda kojom je naložena činidba neizvršiva nego i zbog toga što sve to nije od značaja za odlučivanje u ovom slučaju imajući u vidu postavljeni tužbeni zahtev.

Sve su to razlozi zbog kojih je odlučeno kao u izreci, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić