Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo ogovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama određenim članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka nije konkretno ukazano.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i tuženog, u to vreme u svojstvu preduzetnika, postojala je višegodišnja poslovna saradnja. Tuženi je na osnovu usmenog sporazuma isporučivao robu tužiocu nakon avansnih uplata cene. Po profakturama od 25.03.2014. godine i 26.05.2014. godine, tužilac je avansno uplatio iznos od 14.256,00 evra. Tužiocu je isporučena roba u vrednosti od 6.481,80 evra i vraćen mu je iznos od 874,20 evra dana 26.08.2015. godine, a preostali deo avansa tuženi je zadržao. Takođe je utvrđeno da je rešenjem Agencije za privredne registre BD 64489/2014 od 29.07.2014. godine registrovano osnivanje društva „VV“ d.o.o. ... . Navedeno rešenje sadrži napomenu da je društvo „VV“ d.o.o. ... osnovano odlukom preduzetnika BB o nastavku obavljanja delatnosti u formi privrednog društva. Radnja za proizvodnju i prodaju ... „VV“ iz ... je brisana iz registra dana 29.07.2014. godine.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud na osnovu člana 85. i člana 92. Zakona o privrednim društvima izvodi zaključak da odgovornost tuženog za obaveze nastale u toku obavljanja preduzetničke delatnosti nije ugašena brisanjem preduzetnika iz nadležnog registra. Kako je utužena obaveza nastala pre gubitka položaja preduzetnika i kako tuženi, po zakonu, ličnom imovinom odgovara za ovu obavezu, to je tužbeni zahtev usvojen za iznos datog avansa od 6.900,00 evra za koji nije isporučena roba.

U žalbenom postupku izloženo stanovište Apelacioni sud u Kragujevcu ne prihvata, nalazeći da tuženi nije pasivno legitimisan u ovom sporu. Ovakav stav je obrazložen navodima da tuženi, kao preduzetnik, nije brisan iz registra zbog prestanka postojanja, već zbog promene pravne forme i nastavka obavljanja delatnosti u formi privrednog društva koje je, kao pravni sledbenik, preuzelo ranije nastale obaveze preduzetnika.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, shvatanje drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava.

Obavljanje privredne delatnosti, prema odredbama Zakona o privrednim društvima, moguće je u formi privrednog društva ili po posebnim pravilima kojima je regulisan institut preduzetnika. Prema članu 83. tog zakona, preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji. Dakle, aktom registracije fizičko lice stiče svojstvo preduzetnika, sa svim pravnim posledicama koje iz toga proizlaze. Jedna od najznačajnih karakteristika kod preduzetnika je zakonom propisana odgovornost celokupnom (ličnom) imovinom za sve obaveze nastale u vezi sa obavljanjem delatnosti, koja ne prestaje brisanjem (član 85. istog zakona).

Ukoliko preduzetnik tokom poslovanja ustanovi da je za njega povoljnije da delatnost obavlja u formi privrednog društva, to je slobodan da se koristi pravom predviđenim članom 92. Zakona o privrednim društvima.

Ovim članom zakona je propisano da preduzetnik može doneti odluku o nastavku obavljanja delatnosti u formi privrednog društva, pri čemu se shodno primenjuju odredbe ovog zakona o osnivanju date forme društva (stav 1). Na osnovu odluke iz stava 1. ovog člana vrši se istovremeno brisanje preduzetnika iz registra privrednih subjekata i registracija osnivanja privrednog društva iz stava 1. ovog člana koja preuzima sva prava i obaveze preduzetnika nastale iz poslovanja do trenutka osnivanja tog privrenog društva (stav 2). Nakon gubitka svojstva preduzetnika u skladu sa stavom 2. ovog člana to fizičko lice ostaje odgovorno celokupnom svojom imovinom za sve obaveze nastale u vezi obavljanja delatnosti do trenutka brisanja preduzetnika iz registra (stav 3).

Iz citirane odredbe zakona proizlazi da društvo sledbenik u momentu osnivanja preuzima na sebe obaveze nastale u vezi preduzetničke delatnosti, po stavu 2. ovog člana. Međutim, time ne prestaje odgovornost osnivača ličnom imovinom za sve obaveze nastale u vezi obavljanja delatnosti do trenutka brisanja preduzetnika iz registra, po stavu 3. istog člana.

Pravilo iz stava 3. citiranog člana drugostepeni sud zanemaruje, što za posledicu ima pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom ocene pasivne legitimacije. Tuženi je pasivno legitimisan u ovom sporu. Nema mesta zaključku da dejstvo pravila iz odredbe stava 2. člana 92. Zakona o privrednim društvima derogira primenu pravila iz stava 3. istog člana. Naprotiv, ove odredbe imaju zajednički cilj, koji se ogleda u tome da se pojača odgovornost fizičkog lica (ranijeg preduzetnika) radi zaštite poverilaca. Ukoliko bi sva prava i obaveze preuzelo društvo sledbenik, a bez odgovornosti ranijeg preduzetnika, to bi se derogiralo opšte pravilo o odgovornosti preduzetnika ličnom imovinom iz člana 85. Zakona o privrednim društvima, kao jedno od osnovnih obeležja ovog oblika obavljanja delatnosti. Vlasnik preduzetničke radnje bi u tom slučaju mogao da zloupotrebi pravilo o ličnoj imovinskoj odgovornosti za obaveze nastale pre promene pravne forme, imajući u vidu da članovi DOO ne odgovaraju ličnom imovinom za obaveze društva, shodno članu 139. Zakona o privrednim društvima.

Kod činjenice da je tuženi pasivno legitimisan u sporu i kod činjenice da postojanje obaveze vraćanja u iznosu od 6.900,00 evra tuženi nije sporio, proizlazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva, na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, a sa razloga jasno datih u sadržini prvostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud posebno ukazuje da predmetna parnica ima karakter spora sa inostranim elementom (sedište tužioca nije na teritoriji Republike Srbije). Stoga, polazna pretpostavka pri presuđenju je utvrđenje merodavnog materijalnog prava. Nižestepeni sudovi o tome ne daju bilo kakve razloge, ali pravilno primenjuju materijalno pravo Republike Srbije, kao merodavno za presuđenje spora. Kod sticanja bez pravnog osnova materijalno pravo se utvrđuje na osnovu člana 27. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Ova odredba upućuje na pravo koje je merodavno za osnov, očekivani ili pretpostavljeni, u vezi sa kojim je došlo do neosnovanog obogaćenja. Tužilac i tuženi su zaključili ugovor o prodaji, pa sledi da se merodavno pravo utvrđuje po članu 20. stav 1. tačka 1. istog zakona, dakle, prema sedištu prodavca. To je u konkretnom slučaju tuženi, koji je imao sedište na teritoriji Republike Srbije (...), pa je materijalno pravo ove države merodavano u predmetnom sporu.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci presude u stavu prvom.

Primenom člana 165. stava 2. u vezi članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku tuženi je u stavu drugom izreke obavezan da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 175.100,00 dinara, koji obuhvata nagradu punomoćniku za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu na reviziju u iznosu od 65.240,00 dinara i sudsku taksu na odluku o reviziji u iznosu od 97.860,00 dinara.

Odluka iz stava trećeg izreke ove presude doneta je primenom člana 154. Zakona o parničnom postupku. Troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne izdatke u parničnom postupku, pa stoga tuženi nema pravo na naknadu istih.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić