Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, dr Ilije Zindovića, Branislava Bosiljkovića i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz …, koga zastupa punomoćnik Nebojša Milosavljević, advokat iz …, protiv tuženog JKP ''Blace'' …, koga zastupa statutarni zastupnik … BB, radi utvrđenja povrede prava potrošača, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Prokuplju Gž 1345/17 od 28.02.2019. godine, u sednici veća od 25.09.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Prokuplju Gž 1345/17 od 28.02.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Osnovnog suda u Kuršumliji P 154/2017 od 28.07.2017. godine i presuda Višeg suda u Prokuplju Gž 1345/17 od 28.02.2019. godine pa se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kuršumliji P 154/2017 od 28.07.2017. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi povredio pravo tužioca kao potrošača usluge od opšteg interesa na način što je krajem novembra 2016. godine uvođenjem dodatne usluge – naknade za održavanje mernog instrumenta u iznosu od 150,00 dinara bez prethodne izmene odredbi ugovora tj. obaveštenja tužioca kao potrošača komunalnih usluga - korišćenje vode iz javnog rezervoara, a faktičkom jednostranom izmenom ugovora, te kojim je takođe traženo da se tuženiku kao vršiocu usluge naloži da odmah po prijemu presude i pre pravnosnažnosti iste nastavi sa vršenjem usluge u skladu sa zakonom kao pre povrede prava potrošača, kao neosnovan. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Višeg suda u Prokuplju Gž 1345/17 od 28.02.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, a presuda Osnovnog suda u Kuršumliji P 154/2017 od 28.07.2017. godine je potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14 i 95/18) je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju su ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji jer se radi o primeni Zakona o zaštiti potrošača kao materijalnog propisa koji uređuje oblast koja do sada nije bila dovoljno prisutna u praksi sudova, te je otuda neophodno tumačenje pojedinih odredaba zakona, a osim toga o primeni tog zakona ne postoji ujednačena sudska praksa. Sve su to razlozi zbog kojih je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac u ovoj parnici tvrdi da je sa tuženim, kao pružaocem komunalne usluge, u ugovornom odnosu po kome mu tuženi isporučuje vodu, a tužilac tu uslugu plaća. Međutim, tuženi je uveo novu uslugu – održavanje mernog instrumenta, vodomera i na ime toga počeo da naplaćuje po 150,00 dinara mesečno bez prethodnog obaveštenja tužioca o tome. Na taj način tuženi je povredio pravo tužioca kao potrošača, pa tužilac traži da sud to utvrdi i naloži tuženom na nastavi sa pružanjem komunalne usluge kao pre učinjene povrede. Nižestepeni sudovi nalaze da je takav tužbeni zahtev neosnovan jer tuženi svoju delatnost vrši u skladu sa zakonom.

Navedeni zaključak nižestepenih sudova se za sad ne može prihvatiti kao pravilan jer zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije utvrđeno.

Zakon o zaštiti potrošača (''Službeni glasnik RS'' 62/14... 44/18) u delu kojim reguliše usluge od opšteg ekonomskog interesa članom 87. stav 1. propisuje da pre zaključenja ugovora o pružanju usluga od opšteg ekonomskog interesa, pored obaveza trgovca u pogledu obaveštavanja iz člana 13. ovog zakona i drugih propisa, trgovac obaveštava potrošača i o drugim pitanjima koja su navedena u toj zakonskoj odredbi. U stavu 2. je navedeno da pre zaključenja ugovora potrošaču moraju da budu stavljeni na raspolaganje svi relevantni dokumenti uključujući tekst ugovora u pisanom obliku ili na trajnom nosaču zapisa. U članu 88. propisuje se da je trgovac dužan da potrošača obavesti o promeni cene najkasnije 30 dana pre početka primene promenjenih cena. Navedene zakonske odredbe i to član 87. reguliše pitanje zaključenja ugovora o pružanju komunalne usluge, a član 88. ima u vidu situaciju kada već postoji zaključen ugovor o pružanju komunalne usluge, a trgovac odnosno davalac usluge samo menja cenu. To znači da je za pravilnu primenu pomenutih odredaba zakona najpre neophodno da se u postupku raspravi da li se radi o potpuno novoj usluzi i samim tim o zaključenju ugovora o pružanju te usluge ili se radi o usluzi koja je ranije pružana ali po nekoj drugoj ceni ili eventualno bez naknade. Od toga i zavise obaveze davaoca usluga kako je to propisano pomenutim odredbama odnosno da li je davalac usluge dužan da korisniku pruži na uvid svu dokumentaciju i sve ostalo kako je to propisano članom 87. zakona ili je dužan da samo novu cenu primenjuje nakon što o tome obavesti potrošača i po proteku roka od 30 dana. Nižestepeni sudovi se ovim pitanjima nisu uopšte bavili, a posebno prvostepeni sud koji nije ni imao u vidu Zakon o zaštiti potrošača. Samim tim i isticanje drugostepenog suda da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe zakona su neprihvatljive kod činjenice da prvostepeni sud odredbe ovog zakona nije uopšte ni imao u vidu, a kako to pravilno u reviziji navodi tužilac.

Sve napred navedeno su razlozi zbog kojih su nižestepene odluke morale biti ukinute na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će najpre pouzdano utvrditi o kakvoj se vrsti usluge u konkretnom slučaju radi odnosno da li se radi o potpuno novoj usluzi ili se samo radi o novoj ceni za uslugu koja je od ranije vršena. U zavisnosti od razrešenja ovog pitanja prvostepeni sud će pouzdano utvrditi da li je tuženi u konkretnom slučaju izvršio obaveze koje mu Zakon o zaštiti potrošača – čl. 87 i 88. nameću u datoj situaciji, a nakon svega toga će doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić