Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Živorad Nisić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ... i maloletnog VV iz ..., čiji je zakonski zastupnik majka BB, čiji je punomoćnik Milka Ćalić, advokat iz ..., radi izmene odluke o visini izdržavanja, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 broj 82/19 od 22.02.2019. godine, na sednici održanoj dana 18.12.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž2 broj 82/19 od 22.02.2019. godine u prvom stavu izreke i presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 broj 606/14 od 13.11.2018. godine u prvom stavu izreke i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 broj 606/14 od 13.11.2018. godine, obavezan je tužilac AA da na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog tuženog VV plaća mesečno iznos od 17.5000,00 dinara počev od 24.03.2014. godine, kao dana podnošenja tužbe pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi ili dok ova odluka ne bude izmenjena drugom sudskom odlukom, i to svakog 01-10- og u mesecu za prethodni mesec, na račun zakonskog zastupnika maloletnog tužioca. Ovom presudom izmenjena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 broj 1382/11 od 27.09.2011. godine u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže da plaća niži iznos doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta VV u odnosu na iznos utvrđen presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 broj 1382/11 od 27.09.2011. godine, a za period počev od 01.01.2014. do 24.03.2014. godine, kao dana podnošenja tužbe kao neosnovan. Stavom trećim izreke, konstatovano je da je tužba tužioca povučena u delu kojim je traženo zajedno vršenje roditeljkog prava i uređenja ličnih odnosa. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 broj 82/19 od 22.02.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 606/14 od 13.11.2018. godine u stavu prvom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je žalba tuženih izjavljena protiv stava drugog i trećeg izreke Drugog osnovnog suda u Beogradu broj P2 606/14 od 13.11.2018. godine, kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju, iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), pa je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju presudom od 27.09.2011. godine, koja je doneta na osnovu sporazuma, razveden je brak zaključen između tužioca AA i tužene BB. U njihovom braku rodilo se zajedničko maloletno dete VV ...2008. godine i on je poveren na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, dok je ovom presudom obavezan tužilac da na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta mesečno plati iznos od 200 evra. U vreme donošenja ove presude, maloletni tuženi je imao tri godine, dok sada ide u peti razred osnovne škole. Na godišnjem nivou potrebe deteta procenjene su na iznos od 173.100,00. Samo za troškove koji se tiču sporta, edukacije i ishrane maloletnog VV, izdvaja se mesečno iznos od 35.430,00 dinara. Dodatni troškovi jesu troškovi časova matematike, kompleta knjiga za školu, školskog pribora, obaveznu lektiru, ranca za školu, zatim troškovi garderobe, obuće, kompleta knjiga za strane jezike, zatim proslave rođendana, zimovanja, školski izleti, odlasci u pozorište sa školom, školsko obezbeđenje, osiguranje deteta u školi. Komunalni troškovi na mesečnom nivou iznose 21.000,00 dinara. Ukupne potrebe deteta premašaju iznos minimalnih potreba koje propisuje nadležno ministarstvo i mnogo su veće nego u momentu donošenja prethodne presude. U vreme presuđenja, tužilac je bio nezaposlen, primao je naknadu preko Nacionalne službe za zapošljavanje u iznosu od 25.000,00 dinara, a zaradu od 1.000,00 evra počeo je da ostvaruje nakon donošenja presude od 27.09.2011. godine. Iznos od 200 evra na ime izdržavanja redovno je plaćao do decembra 2013. godine dok je bio na radu u ... odakle se vratio u Srbiju februara 2014. godine. Nakon toga, radni odnos je aprila 2014. godine zasnovao u ... u ..., a zatim septembra 2017. godine u ... u ..., dok od 01.02.2018. godine ponovo radi u ... i ostvaruje mesečnu zaradu u neto iznosu od 35.000,00 dinara. Kao zavisnik od narkotika, tužilac je više puta bio na lečenju. Nije bio, niti je sada vlasnik nepokretne imovine, živi kod roditelja, i ne obavlja privremene i povremene poslove. Troškovi tužioca prema njegovim navodima iznose oko 80.000,00 dinara. Sa druge strane, tužena VV je ..., mesečno zaradi više od 32.000,00 dinara, ali zarada joj varira u zavisnosti od obima posla. Živi u stanu koji su joj nakon razvoda kupili roditelji, a poseduje i automobil.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi članova 160. i 164. Porodičnog zakona, zaključio da su se promenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka i to na taj način da opravdavaju smanjenje doprinosa za izdržavanje maloletnog VV, koji je tuženi u obavezi da plaća, iz kojih razloga je ova obaveza utvrđena na iznos od 17.500,00 dinara mesečno.

Prihvatajući u svemu razloge koje je dao prvostepeni sud, Apelacioni sud u Beogradu je svojom presudom Gž2 broj 82/19 od 22.02.2019. godine, odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio prvostepenu odluku.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijskim navodima tužene ukazuje na to da se u postupku odlučivanja u tužbenom zahtevu tužioca učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. i 231. Zakona o parničnom postupku.

Naime, kako to proizlazi iz razloga datih u nižestepenim odlukama, okolnosti koje su opravdavale izmenu odluke o visini doprinosa koji je tužilac u obavezi da plaća u odnosu na maloletno dete, nalaze se isključivo na strani tužioca i odnose se, pretežno, na njegovo materijalno stanje, koje je, po oceni nižestepenih sudova, lošije u odnosu na njegovo materijalno stanje koje je postojalo u vreme donošenja prethodne odluke o izdržavanju.

Međutim, u trenutku donošenja prethodne odluke o visini doprinosa za izdržavanje, zajedničko maloletno dete parničnih stranaka je bilo uzrasta od tri godine, dok u vreme odlučivanja u ovom postupku, ono pohađa peti razred osnovne škole. Dakle, osim što je nesumnjivo da su potrebe maloletnog deteta veće zbog same činjenice da je ono sada školskog uzrasta, potrebno je imati u vidu i to da dete ima i vannastavne aktivnosti (u vidu časova engleskog i nemačkog jezika, muzičke časove i časove košarke) koje su svakako u njegovom najboljem interesu.

U postupku je bilo očigledno i to da tužilac svoje materijalno stanje nije prezentovao sudu u potpunosti, budući da iznos rashoda o kojima se izjašnjavao, višestruko prelazi iznos njegovih prihoda, a koja činjenica je izričito konstatovana od strane nižestepenih sudova. Pri tom, potrebno je imati u vidu da je teret dokazivanja svih ovih činjenica bio na tužiocu, a on se o istima nepotpuno izjasnio. Nadalje, eventualno pogoršanje materijalnog stanja roditelja, samo po sebi, nije dovoljno da opravda odluku o smanjenju doprinosa za izdržavanje, posebno u situaciji kada je prethodnom odlukom isti bio utvrđen ispod zakonskog minimuma koji je propisan odredbom člana 160. stav 4. Porodičnog zakona.

Prema odredbi člana 27. stav 1. Konvencije o pravima deteta, svako dete ima pravo na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, s tim što roditelji i druga lica odgovorna za decu, imaju prvenstveno odgovornost u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti obezbede životne uslove za razvoj deteta.

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“ broj 18/05...6/15) članom 154. stavom 1. propisano je da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja. Članom 160. stavom 1. propisano je da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnom iznosu izdržavanja. Stavom dva da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanja izdržavanja. Stavom tri da mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja.

Stavom četiri da minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje Ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom. Odredbom člana 162. stav 3. propisano je da ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnika izdržavanja. Odredbom člana 6. stavom 1. propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta i svim aktivnostima koji se tiču deteta.

Dakle, oba roditelja po zakonu treba da doprinose izdržavanju svoje maloletne dece, jer bi inače bila ugrožena njihova egzistencija. Pri tom, roditelji su dužni da deci omoguće najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživaju oni i da po potrebi sredstva obezbede i dodatnim radom, uz smanjenje svojih ličnih rashoda koji su nužni za njihovu egzistenciju. Prema tome, ako je tužilac radno sposoban, pravilna primena materijalnog prava nalagala je potrebu da se u potpunosti i istinito utvrde njegove materijalne prilike a naročito u periodu koji neposredno prethodi donošenju presude, te da li je u mogućnosti da radom (po potrebi i dodatnim) dođe do većih prihoda kako za svoje, tako i za izdržavanje svog maloletnog deteta. Ovo iz razloga što je dete povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, što nužno podrazumeva ne samo novčane izdatke, već svakodnevnu brigu o detetovoj ishrani, odevanju, higijeni, te pažnju u celini koja je detetu njegovog uzrasta neophodna. Pravilna i potpuna ocena svih ovih okolnosti neophodna je, jer je samo onda odluku o visini doprinosa za izdržavanje deteta moguće doneti u njegovom najboljem interesu.

Kako se ne može pouzdano zaključiti zašto su nižestepeni sudovi smanjili dosadašnji iznos na ime izdržavanja maloletnog detata to je osnovan revizijski navod tužene kojim se ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi da članovima 8. i 231. Zakona o parničnom postupku, što dalje ukidanje ovih odluka čini nužnim.

U postupku ponovnog odlučivanja, sud će imati u vidu primedbe na koje je ukazano u ovom rešenju, pa će iznova ceniti sve okolnosti koje utiču na odluku o visini doprinosa za izdržavanje, te zatim, vodeći računa o svim ovim okolnostima ali i o najboljem interesu deteta, proceniti da li su ispunjeni uslovi za utvrđivanje obaveze izdržavanja u nižem iznosu.

Shodno svemu navedenom, odlučeno je kao u izreci primenom odredbe člana 415. stav 1. odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević.s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić