Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P br.1183/10 od 16.04.2010. godine, u stavu 1. izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da po osnovu novčanih ulaganja tužilac ima pravo svojine na objektima tuženog Zavoda za rehabilitaciju i prirodno lečilište A. M.B., na kp.br….,… i … KO M., upisanim u posedovni list br. … KO M., kao i pravo korišćenja pripadajućeg zemljišta, što je tuženi dužan da prizna da tužilac ovo svoje pravo upiše na osnovu presude u javnim knjigama. Istom presudom, u stavu 2. izreke, odbačena je tužba da se u odnosu na tuženu Republiku Srbiju utvrdi da tužilac po osnovu izvršenih novčanih ulaganja ima pravo svojine na objektima tuženog Zavoda za rehabilitaciju i prirodno lečilište A.na parcelama kp. br. …, … i … KO M., upisanim u posedovni list br. …KO M., kao i pravo korišćenja pripadajućeg zemljišta uz obavezu ovog tuženog da tužilac ova svoja prava na osnovu presude upiše u javne knjige. Stavom 3. izreke, obavezan je tužilac da naknadi troškove postupka tuženom zavodu, a stavom 4. izreke, troškove tuženoj Republici.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3740/10 od 15.09.2011. godine, u stavu 1. izreke, odbijena je kao neosnovana tužiočeva žalba i potvrđena je navedena prvostepena presuda u stavu 1. i 3. izreke. Stavom 2. izreke iste drugostepene presude ukinuta je prvostepena presuda u stavu izreke pod 2. i 4. i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o njoj odlučuju u smislu člana 395. ZPP.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem R1 17/14 od 05.02.2014. godine, predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom da o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postoje različite odluke sudova radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio odlučivanje o tužiočevoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse u smislu člana 395. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koja se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11) i utvrdio da je tužiočeva revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni druge bitne povrede postupka da bi se revizija mogla izjaviti (član 398. stav 1. tač.1. i 2. ZPP). Nižestepene presude sadrže dovoljne i neprotivrečne razloge o bitnim činjenicama za presuđenje, pa nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tužioca Republička zajednica za penzijsko i invalidsko osiguranje radnika Beograd je 15.07.1975. godine donela Program razvoja i unapređenja invalidske zaštite i stvaranje materijalnih uslova za prevenciju invalidnosti, rehabilitaciju i zapošljavanje invalida rada u periodu od 1976. do 1980. godine. U tom periodu je predviđeno finansiranje i izgradnja niza objekata koji bi u funkcionalnom smislu mogli ostvariti svrhu programa, prevenciju invalidnosti i rehabilitaciju invalida rada. Radi finansijskog obezbeđenja i realizacije programa pravni prethodnik tužioca je na sednicama Izvršnog odbora svoje skupštine u periodu od 1973. do 1977. godine, donela niz odluka i zaključaka kojima su „bez obaveze vraćanja“ dodeljivana novčana sredstva Centru za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju M.b., koji je pravni predhodnik Zavoda za rehabilitaciju i prirodno lečilište A. M.B.. Pravni prethodnici stranaka su povodom usvojenih zaključaka a radi njihovog ostvarenja zaključivali međusobno ugovore o obezbeđenju materijalne osnove za unapređenje invalidske zaštite, prevencije invalidnosti i rehabilitacije. Odredbom člana 1. ugovora kojim je predviđena realizacija finansijskog plana za 1975. godinu, određeno je da Zajednica dodeljuje Centru određeni novčani iznos „bez obaveze vraćanja“. Ugovorena je i obaveza Centra da dodeljena sredstva iskoristi namenski a u slučaju da to ne učini bio bi dužan da ta sredstva vrati pravnom prethodniku tužioca sa kamatom u roku predviđenim članom 7. ugovora (ne isključujući i pravo na naknadu eventualne štete).

U postupku nije bilo sporno da je pravni prethodnik tuženog Zavoda sva dodeljena sredstva ulagao u skladu sa namenom predviđenom usvojenim programom. Sva novčana sredstva koja su izdvojena od strane pravnog prethodnika tužioca, isplaćena pravnom prethodniku tuženog Zavoda, predstavljala su viškove kojima je pravni prethodnik tužioca raspolagao na osnovu odluke i ugovora. Ukupan iznos uloženih sredstava bio je 45.460.000,00 dinara, što valorizovano po cenama na dan veštačenja predstavlja dinarsku protivvrednost od 9.722.680,21 evra. Ulaganjem ovih sredstava pravni prethodnik tužioca finansirao je svu izgradnju i opremanje objekata pravnog prethodnika tuženog Zavoda, s tim što je sopstvenim sredstvima plaćao i troškove tekućeg i investiocinog održavanja i naknadu za eksproprisano zemljište bivšim vlasnicima i korisnicima.

Odlukom Upravnog odbora tužioca Republičkog fonda za PIO zaposlenih od 06.06.2006. godine, izmenjeni su zaključci i odluke Skupštine Republičke zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja radnika, kao njegovog prethodnika, o raspodeli sredstava za unapređenje zaštite, prevenciju i rehabilitaciju kojom su dodeljivana sredstva za izgradnju i nabavku opreme Zavoda za rehabilitaciju i lečilište M.B. tako što su u svakoj pojedinačnoj odluci o finansiranju pravnog prethodnika tuženog brisane reči: „bez obaveze vraćanja“ i „bespovratno“. U izvršenju odluke Upravnog odbora direktor tužioca doneo je i pojedinačne odluke 29.06.2006. godine. Ovakva odluka tužioca bila je posledica najavljene privatizacije određenih specijalizovanih bolnica i zavoda za rehabilitaciju inicirana od strane Ministarstva zdravlja RS, a objavljena u sredstvima javnog informisanja, s obzirom da se u posedovni list broj … katastra nepokretnosti K. za KO M. na kat. parcelama …, …, … i …, kao titular prava upisala tužena Republika Srbija, (a kao korisnik tuženi Zavod za specijalizovanu rehabilitaciju A.).

Polazeći od nespornog i utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev nije osnovan jer nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine ni po jednom pravnom osnovu predviđenom članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, posebno po osnovu gradnje i sticanja nove stvari u smislu člana 22. istog zakona. Razlog tome po oceni sudova je što između pravnih prethodnika stranaka nije postojao sporazum da se ulaganje tužiočevih sredstava vrši u cilju sticanja prava svojine na novim objektima. Pri takvom zaključivanju pozvali su se na sadržinu odluka i zaključaka pravnog prethodnika tužioca kao i međusobno zaključenih ugovora stranaka, prema kojima su sredstva davana u cilju izgradnje objekata i realizacije tužiočevog programa za razvoj i unapređenje invalidske zaštite i stvaranja materijalnih uslova za prevenciju invalidnosti, rehabilitaciju i zapošljavanje invalida rada, a ne zbog sticanja svojine, bez obaveze vraćanja od strane pravnog prethodnika tuženog Zavoda, tako da naknadna izmena takvih akata raspolaganja sredstvima ne utiče na njihovu pravnu ocenu i valjanost.

Pravno rezonovanje nižestepenih sudova u pobijanim presudama nije prihvatljivo jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, što se osnovano ukazuje tužiočevom revizijom.

Merodavni propisi važeći u vreme ulaganja sredstava za naknadu za eksproprisano zemljište i izgradnju spornih objekata bili su Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik SRS“,broj 51/72, sa kasnijim izmenama), i Statut Republičke zajednice PIO radnika Beograd („Sl. glasnik RS“, broj 1/73). Članom 70. stav 1. tačka 2. i 3. navedenog zakona, bilo je propisano da se iz sredstava Zajednice podmiruju rashodi za rehabilitaciju i zapošljavanje invalida rada i dece invalida i unapređivanje invalidske zaštite i prevencije invalidnosti u skladu sa dostignućima savremene nauke. Članom 71. istog zakona, bilo je određeno da se sredstva za penzijsko i invalidsko osiguranje obezbeđuju iz doprinosa iz ličnog dohotka radnika, doprinosa iz dohotka organizacija udruženog rada, sredstava Republike, kamata na uložena sredstva i ostalih prihoda. Prema odredbama čl.161. stav 1. i 162. tačka 2. i 3. Statuta Republičke zajednice PIO, Skupština kao najviši organ Zajednice bila je ovlašćena da utvrđuje program mera za unapređenje zaštite osiguranika u okviru zajednice, određuje politiku korišćenja sredstava i stara se o pravilnom ostvarivanju prava osiguranih lica i racionalnom poslovanju fondova, ekonomičnom trošenju sredstava i rentabilnom ulaganju raspoloživih sredstava kao i da obezbeđuje uslove za sprovođenje rehabilitacije i zapošljavanje invalidnih lica uz obezbeđenje materijalne osnove za unapređenje invalidske zaštite, rehabilitaciju i prevenciju invalidnosti.

U skladu sa zakonskim i statutarnim ovlašćenjima Skupština zajednice je 15.07.1975. godine donela Program razvoja i unapređenja invalidske zaštite i stvaranja materijalnih uslova za prevenciju invalidnosti, rehabilitaciju i zapošljavanje invalida rada u periodu od 1976. do 1980. godine. Na osnovu odluke skupštine pravnog prethodnika tužioca zaključeni su posebni ugovori u kojima je bilo navedeno da se novčana sredstava u opredeljenoj visini dodeljuju bez obaveze vraćanja, ali uz obavezu da budu utrošena namenski sa posledicom da u slučaju kršenja te obaveza budu vraćena zajedno sa kamatom. Prema tome, ulaganje tužiočevih novčanih sredstava je izvršeno strogo namenski, isključivo u cilju prevencije invalidnosti i rehabilitacije tužiočevih osiguranika.

Pravni prethodnik tužioca je u skladu sa tada važećom zakonskom regulativom (odredbama čl.243. stav 2. i 245. Zakona o udruženom radu, kao opšteg propisa i čl.70. i 71. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju kao posebnog propisa), imao pravo raspolaganja društvenim sredstvima i mogao je sticati pravo korišćenja na sredstvima u društvenoj ili državnoj svojini. U vreme izvršenih ulaganja društveno pravna lica nisu mogla da stiču svojinu. Zakon o osnovnim svojinskopravnim odnosima („Sl. list SFRJ“, broj 6/80), prema kojem se pravo svojine stiče po samom zakonu i na osnovu pravnog posla, stupio je na snagu posle usvajanja programa tužiočevog pravnog prethodnika kojim je predviđeno i po kojem je izvršeno finansiranje i izgradnja objekata namenjenih prevenciji invalidnosti i rehabilitaciji tužiočevih osiguranika. Zakon je prvobitno regulisao samo sticanje svojine fizičkih i građansko pravnih lica. Stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama ovog zakona („Sl. list SRJ“, broj 29/96 od 26.06.1996. godine), omogućeno je sticanje prava svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima i društvenim pravnim licima (novelirani čl.1. i 9. Zakona). Osnovi za sticanje prava svojine na nepokretnim stvarima propisani su odredbama člana 20. do 26. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Odredbom člana 20. stav 2. Zakona, propisano je da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim zakonom. Odredbom člana 21. ovog zakona predviđeno je da se po samom zakonu pravo svojine stiče, između ostalog, i stvaranjem nove stvari kao i građenjem na tuđem zemljištu.

Pravni prethodnik tužioca kao društveno pravno lice je nakon 1996. godine i izmena Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima, pod novim nazivom Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, mogao da stiče pravo svojine u skladu sa udelom sredstava koje je uložio u izgradnju. Prema utvrđenom i nespornom činjeničnom stanju sporni objekti izgrađeni su isključivo učešćem uloženih tužiočevih sredstava. Svojinski spor povodom ulaganja tužiočevih sredstava u izgradnju objekata Specijalizovanog centra za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, koje koristi tuženi Zavod, nastao je 2007. godine povodom najavljenog postupka privatizacije. S tim u vezi Upravni odbor tužioca je još 06.06.2006. godine doneo odluku o izmenama zaključaka i odluka skupštine njegovog pravnog prethodnika izmenom tih akata raspolaganja novčanim sredstvima u vidu bespovratnog davanja i brisanjem odrednice ugovora „bez obaveze vraćanja“. Uložena sredstva u izgradnju i opremanje spornih objekata kao specijalizovane ustanove i za njihovo održavanje, kao i za isplatu naknade u postupku eksprorpijacije (iz prihoda od doprinosa) predstavljaju sredstva tužiočevih osiguranika u smislu odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Sl. glasnik RS“, broj 84/2004...7/2012 – čl.2. i 3). Sredstva koja koriste organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, kao ni stvari stečene na osnovu tih sredstava nisu mogli predstavljati sredstva Republike Srbije, kako je to bilo izričito propisano odredbom člana 1. tačka 2) podtačka (3) Zakona o sredstvima u svojini Republike („Sl. glasnik RS“, broj 53/95...101/2005). Odredbom člana 3. stav 2. sada važećeg Zakona o javnoj svojini („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 88/2013, 105/2014), je propisano da se pod javnom svojinom ne smatraju stvari obaveznog socijalnog osiguranja.

Imajući u vidu poreklo namenski uloženih i iskorišćenih sredstava za izgradnju spornih objekata, kao i da je njihovom izgradnjom i korišćenjem ostvaren zajednički cilj tužioca i tuženog Zavoda a to je prevencija invalidnosti i rehabilitacija invalida, pri čemu ni tužiočev pravni prethodnik a ni pravni prethodnik tuženog nisu imali nameru sticanja svojine, što nije bilo ni moguće prema važećim propisima u vreme ulaganja novčanih sredstava, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je tužbeni zahtev prema tuženom Zavodu osnovan i u odnosu na pravo svojine na objektima i u odnosu na pravo korišćenja zemljišta pod objektima, potrebnog za upotrebu objekata, kada se za to ispune ostali propisani uslovi. Ovakvo zaključivanje i odlučivanje u odnosu na ovog tuženog ne prejudicira odluku o zahtevu u odnosu na tuženu Republiku Srbiju jer ne menja svojinski režim na zemljištu.

Iz navedenih razloga je na osnovu člana 407. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom i drugom izreke presude.

Rešenjem u stavu trećem izreke, na osnovu člana 161. stav 2. u vezi čl.149. i 150. ZPP, tužiocu je dosuđena naknada troškova koji se odnose na sastav četiri obrazložena podneska po 25.000,00, pristup na dva neodržana ročišta po 13.000,00 dinara, i 13 održanih ročišta po 26.000,00 dinara, za sastav žalbe 62.500,00 dinara, kao i za troškove veštačenja 60.000,00 dinara, ukupno 586.500,00 dinara. Troškovi su odmereni na osnovu Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važeće u vreme prvostepenog presuđenja. Troškovi revizije nisu dosuđeni jer ih tužilac nije opredeljeno tražio.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.