U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić, Božidara Vujičića, Branislava Bosiljkovića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., opština ..., čiji je punomoćnik Slobodan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženih BB i VV, oboje iz ..., opština ..., čiji je zajednički punomoćnik Nebojša Anđelković, advokat iz ..., radi naknade štete i utvrđenja svojine, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2367/2017 od 19.12.2017. godine, u sednici održanoj 07.11.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2367/2017 od 19.12.2017. godine.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2367/2017 od 19.12.2017. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2367/2017 od 19.12.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Surdulici, Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P 280/16 od 26.01.2017. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade štete za posečena šljivova stabla solidarno plate 17.920,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 26.01.2017. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je tužilac vlasnik kp.br. ... upisane u LN br. ... KO ... i da dva iščupana i dva delimično posečena stabla pripadaju parceli tužioca kp.br. ..., a da deo na kome je tuženi BB nasipao kamenje i crep na prostoru u merama i granicama (bliže određenim ovim stavom izreke) pripada tužiočevoj kp.br. ..., pa je naloženo tuženima da ovo pravo priznaju tužiocu, da se uzdržavaju od čupanja i oštećenja šljivovih stabala i da sa navedenog prostora uklone kamen i crep. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2367/2017 od 19.12.2017. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog BB i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke i usvajajućem delu stava drugog izreke u odnosu na tuženog BB. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke u usvajajućem delu prema tuženoj VV i u stavu trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi prema tuženoj da je vlasnik kp.br. ... upisane u LN br. ... KO ... i da dva iščupana i dva delimično posečena stabla pripadaju parceli tužioca kp.br. ..., a da deo na kome je tuženi BB nasipao kamenje i crep na prostoru u merama i granicama (bliže određenim ovim stavom izreke) pripada tužiočevoj kp.br. ..., te da se naloži tuženoj da ovo pravo prizna tužiocu, da se uzdržava od čupanja i oštećenja šljivovih stabala i da sa navedenog prostora ukloni kamen i crep, pa je obavezan tužilac da tuženoj VV naknadi troškove parničnog postupka od 153.370,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke odlučeno je da tužilac i tuženi BB snose svoje troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u stavu drugom izreke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 355. stav 4. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i otac tuženog – GG su pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu zaključili sudsko poravnanje 08.12.1975. godine u predmetu P 608/75, kojim je tužilac priznao pravnom prethodniku tuženog pravo službenosti sezonskog kolskog puta preko njegove parcele. U listu nepokretnosti br... KO ... tužilac je upisan kao vlasnik kp.br. ... sa udelom od 1/1. Iz nalaza veštaka geodetske struke DD utvrđeno je da su na parceli tužioca potkresana šljivova stabla i da su dva uklonjena, da deo šljivovog stabla koje se nalazi neposredno uz tromeđu parcela tuženog kp.br. ... i ... i parcele tužioca kp.br. ... prelazi međnu liniju za oko 2 cm u parcelu tuženog kp.br. ... . Iz nalaza veštaka geodetske struke ĐĐ utvrđeno je da su na kp.br. ... kao suvlasnici upisani EE (brat tuženog) i guženi BB sa udelima od po ½, dok su na kp.br. ... kao suvlasnici upisani EE sa udelom od 2/3 i guženi BB sa udelom od 1/3. Iščupana stabla šljiva pripadala su kp.br. ... i nalazila su se na maloj udaljenosti od međne linije sa kp.br. ... . Međna linija između kp.br. ... i kp.br. ... nije ograđena. U nalazu je konstatovano da su grane, koje su odsečene, bile okrenute prema parceli tuženog, dok su se stabla nalazila na parceli tužioca, da je jedno stablo bilo udaljeno 1,51 m od porodične stambene zgrade tuženih, dok je drugo stablo bilo udaljeno od porodične stambene zgrade tuženih 1,09 m, a od međne linije 0,50 m. Iz nalaza veštaka poljoprivredne struke utvrđena je visina štete zbog posečenih šljivovih stabala od 17.920,00 dinara. Tuženi koriste službenost prolaza, a put prolazi između spornih stabala koja su potkresana i počupana.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade štete za posečena šljivova stabla solidarno plate 17.920,00 dinara sa pripadajućom kamatom, dok je usvojio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je vlasnik kp.br. ... upisane u LN br. ... KO ... i da dva iščupana i dva delimično posečena stabla pripadaju parceli tužioca kp.br. ..., te da deo na kome je tuženi BB nasipao kamenje i crep pripada tužiočevoj kp.br. ... i naloženo tuženima da ovo pravo priznaju tužiocu, da se uzdržavaju od čupanja i oštećenja šljivovih stabala i da sa navedenog prostora uklone kamen i crep.

Međutim, drugostepeni sud nalazi da tužena VV nije pasivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, zbog čega je pobijanom odlukom prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen u odnosu na tuženu VV, a tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, na sporni pravni odnos primenjuju se pravna pravila susedskog prava. Susedsko pravo je zakonsko ovlašćenje vlasnika jedne nepokretnosti da se koristi susednom nepokretnošću, ili da zahteva od njenog vlasnika neko činjenje ili uzdržavanje od nečega što bi on kao vlasnik po zakonu smeo da čini. Iz ovakve sadržine susedskog prava proizilazi da je ono jedan od načina ograničavanja svojine na nepokretnosti koji ne negira to pravo, već ga modifikuje u pravcu stvaranja podnošljivih uslova za zajednički život suseda na određenom prostoru. Susedsko pravo obavezuje vlasnika susedne nepokretnosti da u vršenju prava svojine ne vodi računa samo o svom interesu, već da svoje pravo svojine vrši na način koji odgovara i njegovom susedu. Radi se o svojevrsnom ograničenju svojine koju nameće i oblikuje život zavisno od situacije i mesnih običaja. Susedski odnosi su uređeni delom pozitivnim propisima, ali većim delom pravnim pravilima i pravilima običajnog prava.

Predmet tužbenog zahteva je da se utvrdi da je tužilac vlasnik kp.br. ... upisane u LN br. ... KO ... i da dva iščupana i dva delimično posečena stabla pripadaju parceli tužioca kp.br. ... , a da deo na kome je tuženi BB nasipao kamenje i crep pripada tužiočevoj kp.br. ... . U konkretnom slučaju iz nalaza veštaka geodetske struke utvrđeno je da su odsečene grane bile okrenute prema parceli tuženog, dok su se stabla nalazila na tužiočevoj kp.br. ..., kao i da deo šljivovog stabla koje se nalazi neposredno uz tromeđu parcela tuženog kp.br. ... i kp.br. ... i parcele tužioca kp.br. ... prelazi međnu liniju za oko 2 cm u parcelu tuženog kp.br. ... . Saglasno navedenom tužena VV nije pasivno legitimisana za učešće u ovom sporu. Naime, shodno pravilima susedskog prava (paragraf 282. Srpskog građanskog zakonika) koja se primenjuju po osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, od 25.10.1946. godine, vlasnik parcele nad koju su se nadvile grane stabala sa susedne parcele može pozvati vlasnika da ih ukloni, pa ako ovaj to ne učini u razumnom roku koji mu je ostavio vlasnik parcele, ukoliko mu grane smetaju ovlašćen je da ih sam poseče i zadrži za sebe. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilna je odluka drugostepenog suda da tužena VV budući da nije vlasnik, niti suvlasnik katastarskih parcela ... i ..., niti je u posedu istih, ne može biti obavezana na činidbu kakva se ovde zahteva – da se uzdržava od čupanja i oštećenja šljivovih stabala i da sa dela tužiočeve parcele ukloni kamen i crep. Naime, svako pravo korespondira sa obavezom, pa se u konkretnom slučaju ne može govoriti o pasivnoj legitimisanosti tužene VV koja nije vlasnik niti suvlasnik predmetnih katastarskih parcela i iste ne koristi, već su suvlasnici tuženi i njegov brat, pa se shodno tome ne može smatrati susedom u kontekstu prava i obaveza iz susedskih prava. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužena nije pasivno legitimisana za učešće u ovom sporu.

Pravilna je odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv stava prvog izreke drugostepene presude, kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP.

Naime, primenom člana 404. stav 1. ZPP, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom u stavu prvom izreke odlučeno je naknadi štete, kao i utvrđenju svojine i činidbe u odnosu na tuženog BB. Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da iz navoda revizije tužioca ne proizilazi da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, a ne postoji ni potreba novog tumačenja prava, kao ni neujednačena sudska praksa, pa imajući ovo u vidu, kao i da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi utvrđivanja svojine i činidbe, te naknade štete za posečena šljivova stabla i grane, u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava, zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, na osnovu čega ovaj sud dalje nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je u skladu s tim i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 2. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinsko- pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi kako na novčano tako i na nenovčano potraživanje, te da u tužbi označena vrednost predmeta spora od 40.000,00 dinara, kao i vrednost predmeta spora pobijanog dela (17.920,00 dinara) ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić