Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 ST 920/18 od 18.06.2018. godine, tužilji je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku vođenim nad stečajnim dužnikom - njenim poslodavcem „Industrijom kotrljajućih ležajeva“ (IKL) A.D. pošto je, prema listi priznatih i osporenih potraživanja, tužilji u stečajnom postupku priznato potraživanje u trećem isplatnom redu zbog neisplaćenih zarada u ukupnom iznosu 714.283,95 dinara, koji joj nije plaćen. Stečajni postupak je, u vreme kada je doneto to rešenje, trajao sedam godina i deset meseci, a sada traje već devet godina. Ministarstvo za privredu i privatizaciju je u postupku kontrole zakonitosti postupka svojinske transformacije na osnovu člana 77. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 38/01) i člana 192. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 55/96), donelo rešenje broj 1661-1/98-23 od 15.11.2001. godine, kojim je verifikovana procenjena ukupna vrednost osnovnog kapitala D.D. „Industrija kotrljajućih ležaja“ Beograd, posle završenog prvog kruga svojinske transformacije - sticanje akcija po osnovu upisa sa stanjem na dan 28.12.1999. godine. Prema tom rešenju, utvrđena je sledeća struktura kapitala društva: ukupan osnovni kapital od 176.007.180,00 dinara, akcijski kapital od 122.108.760,00 dinara od čega je akcijski kapital po prethodnom izveštaju 16.585.140,00 dinara, akcijski kapital podeljen u prvom krugu svojinske transformacije u iznosu od 95.367.960,00 dinara, a preostali društveni kapital koji se prenosi akcijskom fondu iznosi 53.988.420,00 dinara iskazan u 893307 akcija. Dakle, društvo je raspolagalo većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine. Izdavanjem rešenja o 15.11.2001. godine, postupak svojinske transformacije (privatizacije) akcionarskog društva „Industrija kotrljajućih ležaja“ Beograd je okončan, a društvo je 28.12.1999. godine raspolagalo sa 100% akcijskog kapitala. Akcije koje su bile u vlasništvu Akcijskog fonda Republike Srbije, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i Fonda za razvoj ukupno 1217497 akcija, predstavljalo je 41,50% od ukupnog broja akcija „Industrija kotrljajućih ležaja“ A.D. a prodate su na Beogradskoj berzi u periodu od 21.07. do 29.07.2005. godine. Na dan otvaranja postupka stečaja nad akcionarskim društvom „Industrija kotrljajućih ležajeva“, 21.10.2010. godine, država je imala udeo od 0,55% u kapitalu stečajnog dužnika. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine, suspendovani su svi organi preduzeća „IKL“ i obrazovan odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja tako što je određen vršilac dužnosti direktora da obavlja funkciju suspendovanih organa poslovanja, sve do 01.01.2010. godine, kada je doneta Uredba o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio tako što je tuženu obavezao da joj naknadi imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, od 714.283,95 dinara, sa pripadajućom kamatom jer je tužilji utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku vođenim nad stečajnim dužnikom koji, bez obzira na privatizaciju, nije uživao dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države pošto je Vlada Republike Srbije imenovala Upravni odbor preduzeća u periodu iz kog proističe sporno potraživanje tužilje što znači da je država imala faktičku kontrolu nad preduzećem „IKL“.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan primenom odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 40/15), imajući u vidu da je predmet spora naknada imovinske štete koju je tužilja pretrpela zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja nad preduzećem „IKL“, u odnosu na koje tužilja ima dospelo neostvareno potraživanje, pri čemu je država imala kontrolu nad upravljanjem i poslovanjem tog preduzeća do 01.10.2010. godine, dok je stečajni postupak nad tim preduzećem otvoren 22.10.2010. godine, nakon privatizacije predmetnog preduzeća (15.11.2001. godine) i nakon prestanka uticaja Republike Srbije na upravljanje i poslovanje istog. Pošto potraživanje tužilje iz radnog odnosa potiče iz perioda nakon privatizacije preduzeća „IKL“, koje je privatizovano 15.11.2001. godine sa 100% privatnog kapitala, po mišljenju drugostepenog suda, neosnovan je tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku jer nema uzročno-posledične veze između radnje tužene i štete pričinjene tužilji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda do 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužilja nije bila u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu - „Industrija kotrljajućih ležajeva“, u stečajnom postupku koji je otvoren 22.10.2010. godine, u vreme kada je udeo društvenog kapitala u tom preduzeću iznosio 0,55%. Tužena nije dužna da tužilji naknadi predmetnu štetu nastalu zbog nemogućnosti naplate njenog potraživanje u stečajnom postupku, pošto se radi o stečajnom dužniku sa većinskim udelom privatnog kapitala. Odgovornost Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostale neizvršena u postupku stečaja zasniva se na činjenici da je Republika Srbija donošenjem Zakona o privatizaciji odnosno Zakona o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ 32/97) koji je u više navrata menjan, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju, pri čemu je odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 123/2007), bilo propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Te zakonske mere donete od strane Skupštine Republike Srbije, objektivno su onemogućile blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom pa zbog toga, u tom slučaju, postoji objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu pričinjenu zaposlenima prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Međutim, to ovde nije slučaj jer je poslodavac tužilje privatizovan 28.12.1999. godine tako što je na taj dan raspolagao sa 100% akcijskog kapitala od čega je manjinski udeo od 41,50% akcija bio u vlasništvu Akcijskog fonda Republike Srbije, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i Fonda za razvoj dok je, država, nakon prodaje akcija u svom vlasništvu na beogradskoj berzi, u julu mesecu 2005. godine, na dan otvaranja stečajnog postupka imala udeo od 0,55%. Zbog toga je pravilan zaključak drugostepenog suda da u ovom slučaju ne postoji uzročno-posledična veza između radnji tužene i predmetne štete, pa tužilja neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154, 162. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić