Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga predviđenih članom 407. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20 – u daljem tekstu) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revident posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije na osnovu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA i tuženi su bili u braku koji je razveden presudom Osnovnog suda u Pančevu P2 699/19 od 20.02.2020. godine. Tom presudom je samostalno vršenje roditeljskog prava u odnosu na njihovo maloletno dete, tužilju BB rođenu ... godine, povereno majci. Do faktičkog prestanka zajednice života bivših supružnika došlo je iseljenjem tužilja iz stana u ..., u ulici ... broj .../..., površine 85m2. U vreme podnošenja tužbe predmetni stan je bio upisan u javnim knjigama kao zajednička svojina supružnika, dok je u toku trajanja postupka doneta pravnosnažna presuda kojom je u drugom sporu utvrđeno da predmetni stan predstavlja posebnu imovinu tuženog. Tužilje nemaju stan u vlasništu. Jedno vreme su stanovale u stanu u svojini brata tužilje AA, površine 38m2, sa bratom i njihovom prababom, koja je u međuvremenu preminula. Zbog nepodnošljivosti zajedničkog života pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Pančevu P 61/2021 od 06.07.2021. godine tužiljama je naloženo iseljenje iz tog stana. Tokom trajanja ove parnice došlo je do ispoljavanja velike netrpeljivosti i ozbiljnog narušavanja međusobnih odnosa bivših supružnika, što je rezultiralo podnošenjem većeg broja prijava i traženjem zaštite od nadležnih organa sa obe strane. Policijska Uprava Pančevo izdala je prema tužilji dve zabrane uznemirivanja tužioca po osnovu primene Zakona o zaštiti od nasilja u porodici, dana 24.05.2020. godine i dana 27.02.2021. godine, od kojih je jedna produžena pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Pančevu od istog datuma, na period od 30 dana, i još jednu naredbu zabrane prilaska od 10.04.2021. godine, u trajanju od 48 sati. Po prijavi tužilje, prema tuženom je rešenjem PU Pančevo izrečena naredba zabrane kontaktiranja i prilaska tužilji 11.06.2021. godine, produžena rešenjem Osnovnog suda u Pančevu od 12.06.2021. godine na rok trajanja od 30 dana. Centar za socijalni rad „Solidarnost“ iz Pančeva dostavio je nalaz i stručno mišljenje 24.09.2020. godine, u vreme kada su tužilje živele u stanu tužiljinog brata, da boravak u tom stanu predstavlja samo privremeno rešenje jer maloletno dete nema svoj prostor i da bi razvojne potrebe deteta bile primerenije zadovoljene u stanu u kome su roditelji živeli zajedno, zbog čega je dato mišljenje da treba dozvoliti povratak tužilja u porodični stan. Dopunom nalaza i stručnog mišljenja od 25.11.2020. godine Centar za socijalni rad je izneo mišljenje da je sa aspekta interesa deteta povratak sa majkom u porodični stan i dalje jedino rešenje i da u tom trenutku nisu procenjene indikacije koje bi negativno uticale na psihički razvoj deteta. Drugom dopunom od 24.06.2021. godine Centar za socijalni rad u Pančevu se izjasnio da ne postoji osnov za izmenu postojeće sudske presude u delu odluke o vršenju roditeljskog prava, kao ni uslovi da se majka delimično liši roditeljskog prava u delu davanja saglasnosti za izlazak iz zemlje maloletne tužilje, niti okolnosti koje bi ukazivale da su zapostavljene potrebe deteta i da je interes deteta stavljen u drugi plan. S obzirom na dodatno poremećene i produbljene nesporazume između roditelja i učestale prijave za nasilje u porodici, dato je mišljenje da nije u interesu maloletnog deteta da živi sa oba roditelja jer postoji rizik za njegov pravilan psihofizički razvoj.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su delimično ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 194. Porodičnog zakona za ustanovljenje prava stanovanja tužilja na predmetnom stanu, ali je odbio tužbeni zahtev nalazeći da bi prihvatanje istog za tuženog predstavljalo očiglednu nepravdu, kao i radi zaštite najboljeg interesa deteta. Ovo stoga što je tuženi tokom postupka nudio mirno rešenje spora u vidu zaključenja sudskog poravnanja kojim bi se regulisali međusobni odnosi bivših supružnika, između ostalog i u vezi iznalaženja rešenja za obezbeđenje stana u kome bi tužilje stanovale, te da je tužilja svojim pasivnim držanjem i odbijanjem da zaključi poravnanje, sa isključivim stavom da zasnuje pravo stanovanja na stanu tuženog, dovela tuženog u očigledno nepravedan položaj, što dalje ima direktne posledice prvenstveno na kvalitet života maloletne tužilje. Zaključak prvostepenog suda zasnovan je na proceni da se na taj način štiti najbolji interes deteta, s obzirom da bi poremećeni međusobni odnosi bivših supružnika, o kojima svedoče hitne mere i naredbe policije izricane tokom postupka, negativno uticale na pravilan psihofizički razvoj deteta.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje prava stanovanja na spornom stanu, nalazeći da bi se suprotnom odlukom pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa ciljem instituta habitatio, koji je prevashodno i ustanovljen u cilju ostvarenja najboljeg interesa deteta. Po stanovištu tog suda, tužilje ispunjavaju uslove iz člana 194. stav 1. Porodičnog zakona za konstituisanje prava stanovanja jer je utvrđeno da nemaju pravo svojine na useljivom stanu. Osim toga, nesumnjivo je da se najbolji interes deteta štiti osećanjem sigurnosti i bezbednosti uz roditelja koji prepoznaje potrebe deteta i kojem je povereno samostalno vršenje roditeljskog prava, što je u konkretnom slučaju majka, a u okviru sigurnosti i stabilnosti porodičnog doma stoji imovinska sigurnost i stabilnost koju pruža realizovano pravo na stanovanje u stanu drugog roditelja, ovde tuženog. Ograničenje za zasnivanje prava stanovanja predviđeno stavom 3. navedenog člana se u ovom slučaju ne može primeniti, jer se odsustvo dogovora o ponudi za zaključenje poravnanja ne može poistovetiti sa očiglednom nepravdom koja bi bila učinjena tuženom, jer u takvom ponašanju majke deteta nema zloupotrebe ovog prava, niti bi realizacijom prava stanovanja tuženi bio doveden u nezavidan položaj po bilo kom pitanju, s obzirom da je finansijski stabilan i obezbeđen i ima mogućnosti da na drugi način spreči da stanovanje u istom prostoru sa bivšom suprugom i nepodnošljivost njihovog partnereskog odnosa utiče na pravilan psihofizički razvoj njihovog maloletnog deteta.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se revizijom tuženog neosnovano pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava, jer je drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i uverljive razloge.

Konvencijom o pravima deteta („Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori, broj 15/90, 4/96 i 2/97), pored ostalog, utvrđeno je: da u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta biće od primarnog značaja, a države članice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja i drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (član 3. stav 1. i 2.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj Konvenciji (član 4); da države članice priznaju pravo svakog deteta na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovonom, moralnom i društvenom razvoju deteta, a da roditelji ili druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da, u okviru svojih sposbonosti i finansijskih mogućnosti, obzebede životne uslove potrebne za razvoj deteta (član 27. stav 1. i 2.).

Ustavom Republike Srbije u članu 18. stav 2, jemče se, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, a zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.

Odredbama člana 6. stav 1. i 3. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“ br. 18/05, 72/11 i 6/15), propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, a da država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta.

Odredbama člana 194. Porodičnog zakona, propisano je: da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1.); da pravo stanovanja traje do punoletstva (stav 2.); kao i da nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očigledno nepravdu za drugog roditelja. (stav 3.). Pravo stanovanja (habitatio) ustanovljeno članom 194. Porodičnog zakona, predstavlja zakonodavnu meru za ostvarivanje prava deteta na dom kako bi se obezbedili životni uslovi potrebni za razvoj deteta zajemčeni stavom 27. stav 2. Konvencije o pravima deteta. Odgovornost za obezbeđivanja takvih uslova kojima će detetu biti pružen životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, prvenstevno snose roditelji deteta.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Odredbom stava 3. istog člana Ustava, utvrđeno je da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine. Odredbama člana 194. Porodičnog zakona upravo je predviđeno ograničenje načina korišćenja stana od strane vlasnika konstituisanjem prava stanovanja u korist drugih lica. U ovom porodičnom sporu zaštita prava deteta na dom suprostavljena je imovinskom pravu tuženog - pravu svojine na stanu. Vršenje međusobno suprostavljenih (konkurentnih) ljudskih prava, treba sa jedne strane uzajamno uravnotežiti, a sa druge strane treba uravnotežiti zajamčena prava sa demokratski izraženim opštim ili javnim inteteresom zajednice. U ovom slučaju, ni jedno od suprotstavljenih prava ne može imati načelni primat jer oba prava predstavljaju osnovne vrednosti demokratskog uređenja proklamovanog ustavom, već se uzimanjem u obzir tipičnih osobina i posebnih okolnosti pojedinačnog slučaja, primenom načela pravedene ravnoteže, mora odlučiti kome od prava treba dati prednost. Pravo stanovanja kao lična službenost sastoji se u ovlašćenju da se u svrhu stanovanja koristi tuđa stambena zgrada ili stan kao posebni deo zgrade. Shodno tome, konstituisanje prava službenosti u korist tužilja nesumljivo predstavlja mešanje u pravo svojine tuženog.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, polazeći od načela zaštite najboljeg interesa deteta i pravne prirode i cilja kojem se teži primenom ovog instituta, konstituisanje prava stanovanja u korist maloletne tužilje i njene majke koja samostalno vrši roditeljsko pravo na stanu na kome je tuženi vlasnik zasnovano je na pravilnoj primeni odredbe člana 194. Porodičnog zakona. Tuženi time nije lišen svog prava vlasništva na spornom stanu, već mu je samo ograničeno pravo korišćenja stana. Mešanje sudova u imovinu tuženog je u skladu sa načelom vladavine prava i zakonitosti, i tim mešanjem, po stanovištu revizijskog suda, tuženom nije nametnut prekomeran odnosno nesrazmeran teret. Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je tuženi finansijki obezbeđen i da je iskazao nameru da reši stambenu potrebu maloletnog deteta, a time i njegove majke, kupovinom stana, nudeći i opciju da im plaća zakupninu do realizacije te kupovine. Shodno tome, tuženi se ovakvom odlukom ne dovodi u nezavidnu situaciju, jer je imao, a ima i dalje, mogućnost da tužiljama ili sebi obezbedi odgovarajući stan za stanovanje. Sa druge strane, tužilja kao ekonomski slabija strana, sa malim primanjima, nema drugih mogućnosti da reši stambeno pitanje za dete prema kome vrši roditeljsko pravo.

Po oceni revizijskog suda, konstituisanje prava stanovanja tužilja na spornom stanu ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog zbog svih razloga koje je naveo drugostepeni sud u pobijanoj presudi, a koje prihvata i ovaj sud.

Imajući u vidu izloženo, navodi revizije kojima se ističe da drugostepeni sud nije na pravilan i potpun način, u kontekstu postojećih porodičnih odnosa, utvrdio da li je konstituisanje prava stanovanja u najboljem interesu maloletne tužilje, ocenjeni su neosnovanim. Pri tome, treba imati u vidu da je pravo stanovanja maloletne tužilje zakonom ograničeno i da traje do punoletstva deteta (član 194. stav 2. Porodičnog zakona).

Kako se revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odbijanjem revizije tuženog kao neosnovane.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić