Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7256/16 od 28.06.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 21441/10 od 15.06.2016. godine u delu stava prvog izreke, kojim je obavezana Republika Srbija da tužiocima na ime duga i naknade štete solidarno isplati iznose sa kamatom pojedinačno navedene u stavu prvom izreke pobijane presude, alineja 1 do 17; stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba AA pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 21441/10 od 15.06.2016. godine u delu stava prvog izreke, alineja jedan i četiri u odnosu na II; stavom trećim izreke, ukinuta je navedena presuda Višeg suda u Beogradu u delu stava prvog izreke u odnosu na II, alineje 2, 3, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, kao i u stavu drugom izreke i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 7256/16 od 27.09.2017. godine, ispravljena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 7256/16 od 28.06.2017. godine, u stavu prvom izreke, tako što iza reči „kojim je“ umesto „obavezana Republika Srbija da tužiocima na ime duga i nastale štete solidarno isplati iznose sa kamatom pojedičano navedene u stavu prvom izreke pobijane presude alineja 1 – 17“, treba da piše „odbijen tužbeni zahtev tužilaca da sud obaveže Republiku Srbiju da tužiocima na ime duga i naknade štete solidarno isplati iznose i sa kamatom pojedinačno navedene u stavu prvom izreke pobijane presude alineja 1 – 17“.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04 ... 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...55/14) i utvrdio da revizija tužilaca AA i VV u odnosu na stav prvi izreke nije osnovana, kao ni revizija tužioca AA na stav drugi izreke.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski navod u smislu člana 398. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci (odnosno njihovi pravni prethodnici) su kao zajmodavci zaključili predmetne ugovore o zajmu sa II, kao zajmoprimcem, uz posredovanje firme „Elita Internacional“ doo iz Beograda. U tim ugovorima o zajmu je navedeno da zajmodavci daju zajmoprimcu na zajam određeni novčani iznos izražen u valuti evro, u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom od 3% mesečno, pod uslovom da isti bude vraćen do u ugovoru označenog roka. Zajmoprimac (II) je u svemu prihvatio ugovorne obaveze – da u ugovorenom roku posredovanjem „Elita“ doo Beograd isplati zajmodavcima (tužiocima i njihovim pravnim prethodnicima) dug prema ugovorenoj dinamici i u pojedinačno mesečnim iznosima precizno određenim u svakom od ugovora, i da ima pravo da ugovoreni dug vrati i ranije, a da ugovorenu mesečnu ratu isplati za započeti mesec, da troškove, takse i eventualne poreske obaveze snosi zajmoprimac u celini. Svi ugovori „overeni“su pečatom preduzeća za trgovinu i pružanje usluga doo „Elita Internacional“ Beograd. U ugovorima o zajmu od 02.10.2008. godine i 15.08.2008. godine koji su pod navedenim uslovima zaključeni između tužioca AA i tuženog II, pored ostalog, navedeno je i da shodno dogovoru ugovorna strana, zajmodavac AA, sva svoja prava i obaveze definisane tim ugovorima prenosi na BB iz ... . Nadležni organi su krivično delo koje je tuženom II stavljeno na teret, kvalifikovali kao zloupotrebu službenog položaja 2010. godine, odnosno godinu i po dana od podnošenja krivičnih prijava protiv njega, jer mu je prethodno stavljeno na teret produženo krivično delo prevare, što je onemogućavalo primenu zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Prvotuženi je po podnošenju krivičnih prijava prodao više luksuznih stanova. Prvi opštinski javni tužilac je dopisom od 01.04.2009. godine predložio istražnom sudiji da po službenoj dužnosti odredi privremene mere obezbeđenja imovine okrivljnog II, što nije učinjeno.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca primenom člana 26, 67. stav 1, 557. i 558. stav 1, člana 155, 158. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključujući da tuženi II nije pasivno legitimisan u ovoj parnici, jer je pravni odnos po predmetnim ugovorima zasnovan između tužilaca i „Elita Internacional“ doo Beograd, kao i da nema odgovornosti drugotužene Republike Srbije za štetu koju su tužioci pretrpeli, u smislu člana 172. stav 1. ZOO, jer nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 155. i 158. ZOO, da osim štete postoji i krivica štetnika – nije dokazan nezakonit ili nepravilan rad nadležnog državnog organa.

Drugostepeni sud je u stavu prvom izreke potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, prihvatajući u tom delu date razloge prvostepenog suda, a u stavu drugom izreke odbio je kao neosnovanu žalbu AA i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke, alineja jedan i četiri u odnosu na tuženog II, zbog nedostatka aktvine legitimacije tužioca AA u tom delu, dok je u preostalom delu ukinuo prvostepenu presudu i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud prihvata pravni stav i date razloge drugostepenog suda u pobijanoj presudi.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Po oceni ovog suda pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da u konkretnom slučaju nema odgovornosti tužene Republike Srbije u smislu člana 172. stav 1. ZOO, jer nije utvrđena uzročno – posledična veza između vršenja dužnosti službenog lica i prouzrokovane štete, odnosno da je ista nastupila zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji su postupali u okviru zakonskih ovlašćenja, pa ne mogu biti odgovorni zbog eventualno pogrešnog tumačenja ili pogrešne primene zakonske norme (u pogledu kvalifikacije krivičnog dela koje je prvotuženom stavljeno na teret) što ne predstavlja povredu dužnosti vršenja funkcije državnog organa. Tužioci nisu dokazali u odnosu na tuženu Republiku Srbiju da je šteta prouzrokovana namerno ili nepažnjom u smislu člana 158. ZOO u vezi sa članom 172. stav 1. ZOO kao posledicom nepravilnog ili nezakonitog rada konkretnog sudije ili tužioca koji je učestvovao u krivičnom postupku protiv ovde tuženog II. Promena kvalifikacije krivičnog dela ne predstavlja nezakonit ili nepravilan rad državnog organa, a tužioci nisu dokazali da je u radnjama organa tužene Republike Srbije, u iniciranju i vođenju navedenih postupaka protiv prvotuženog II bilo nezakonitosti ili nepravilnosti, kao i da im je takvim radnjama državnih organa pričinjena šteta, zbog čega je u odnosu na tuženu Republiku Srbiju pravilno odbijen tužbeni zahtev tužilaca i odlučeno kao u stavu prvom izreke pobijane presude. Ovo tim pre što je do predmetne štete koju tužioci potražuju došlo zbog neispunjenja ugovornih obaveza zajmoprimca, a do zaključenja tih ugovora došlo je slobodnom saglasnošću volja tužilaca kao zajmodavaca sa zajmoprimcem.

Sa iznetih razloga, revizija tužilaca AA i VV je neosnovana, pa je primenom člana 405. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud prihvata i pravni stav drugostepenog suda da tužilac AA nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe u ovoj parnici u odnosu na ugovore o zajmu od 02.10.2008. godine i 15.08.2007. godine, koje je zaključio sa tuženim II, jer je kao zajmodavac izvršio prenos svojih prava i obaveza definisanih tim ugovorom na treće lice BB, uz pristanak druge ugovorne strane – zajmoprimca, pa je i u tom delu stava drugog izreke pravilna odluka drugostepenog suda.

Odredbom člana 145. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da svaka ugovorna strana u dvostranom ugovoru može, ako na to pristane druga strana, ustupiti ugovor nekom trećem licu, koje time postaje nosilac svih njenih prava i obaveza iz tog ugovora (stav 1.); ustupanjem ugovora ugovorni odnosi između ustupioca i druge strane prelaze na prijemnika i drugu stranu u času kada je druga strana pristala na ustupanje, a ako je druga strana dala svoj pristanak unapred, u času kada je obaveštena o ustupanju (stav 2.); pristanak na ustupanje ugovora je punovažan samo ako je dat u formi u zakonom propisanoj za ustupljeni ugovor (stav 3.); odredbe o sporednim pravima u vezi sa ugovorom o preuzimanju duga shodno će se primenjivati i na ustupanje ugovora (stav 4.).

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da je za ustupanje ugovora potrebno da budu ispunjeni uslovi: da je zaključen dvostrano obavezujući ugovor; da je druga ugovorna strana pristala na ustupanje ugovora; da se radi o pravima i obavezama u jednom dvostrano obavezujućem ugovoru, koga je moguće ustupiti.

Do ustupanja ugovora dolazi na osnovu sporazuma zaključenog između ustupioca i trećeg lica, prijemnika, uz pristanak druge ugovorne strane. Ugovor o ustupanju može se zaključiti na bilo koji način, s tim da se pristanak druge ugovorne strane na ustupanje ugovora mora vršiti u formi koja je zakonom propisana za ustupljeni ugovor. Ukoliko nije poštovana zakonom propisana forma za ustupljeni ugovor i za davanje pristanka na ustupanje ugovora, nije punovažno data saglasnost, pa ni ugovor o ustupanju neće proizvoditi pravno dejstvo.

U konkretnom slučaju ispunjeni su svi uslovi za primenu odredbe člana 145. ZOO, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud, jer je tužilac AA ugovore o zajmu od 02.10.2008. godine i 15.08.2008. godine, kao zajmodavac, ustupio trećem licu BB, uz pristanak druge ugovorne strane – zajmoprimca II, što je navedeno u tim ugovorima, zbog čega tužilac AA nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe u odnosu na navedene ugovore, pa je pravilnom primenom materijalnog prava drugostepeni sud odlučio kao u stavu drugom izreke pobijane presude.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca u preostalom delu, Vrhovni kasacioni sud u smislu člana 394. stav 2. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04 ... 111/09) u vezi sa članom 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 7/11), a u vezi sa članom 23. stav 3. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 55/14) našao je da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 55/14) koji reguliše dozvoljenost revizije u svim sporovima koji nisu pravnosnažno rešeni do 31.05.2014. godine, odnosno do stupanja na snagu ovog Zakona, propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi duga i naknade štete u ovoj parnici podneta je dana 16.11.2010. godine, a vrednost preostalog pobijanog dela tužilaca ponaosob je ispod dinarske protivvrednosti 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje u kome protivvrednost u odnosu na ostale tužioce ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija istih nedozvoljena.

Na osnovu člana 404. u vezi člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić