Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci AA, BB, VV, GG, DD i ĐĐ su, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. stav 1. ZPP, blagovremeno izjavili reviziju ne navodeći izričito ni jedan zakonski razlog za ovaj pravni lek predviđen članom 407. navedenog zakona.

Odredbom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP propisano je da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Navedena odredba se ne primenjuje kada je drugostepeni sud, kao u ovom slučaju, preinačio odluku o troškovima postupka. Preinačenje odluke o parničnim troškovima ne čini dozvoljenom reviziju izjavljenu i protiv odluke o glavnoj stvari, u smislu citirane odredbe.

Prema stavu 3. označene odredbe, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Tužioci - revidenti su u ovom sporu aktivni formalni suparničari iz člana 205. stav 1. tačka 2. ZPP. Zbog toga se vrednost predmeta spora pobijanog dela, merodavna za ocenu dozvoljenosti revizije, ceni prema vrednosti svakog pojedinog zahteva a ne prema njihovom zbiru. Vrednost predmeta spora u kojem su revidenti tražili naknadu nematerijalne štete u visini od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i naknadu materijalne štete, čija se visina kreće u rasponu od 80.595,07 dinara do 453.656,64 dinara, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra u vreme podnošenja tužbe, relevantnog za dozvoljenost revizije u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Podnetom tužbom tražena je naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje - suđenje u razumnom roku i naknada materijalne štete u visini novčanih potraživanja tužilaca iz radnog odnosa, utvrđenih pravnosnažnim i izvršnim sudskim odlukama, koje tužioci nisu naplatili.

U konkretnom sporu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužilaca radi ujednačavanja sudske prakse. Tužioci - revidenti nisu uz reviziju priložili pravnosnažne presude kojima je na drugačiji način odlučeno u istim ili bitno istovetnim činjenično-pravnim sporovima. Prema zaključku, usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Pobijana presuda ne odstupa od ovog zaključka, s`obzirom da tužioci nisu tražili zaštitu povređenog prava na suđenje u razumnom roku u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, niti su do dana stupanja na snagu tog zakona zaštitu tog prava tražili u smislu članova 8a - 8v Zakona o uređenju sudova, odnosno ustavnom žalbom po odredbama članova 82 - 92 Zakona o Ustavnom sudu.

Pravo na naknadu nematerijalne štete (pravično obeštećenje) može se ostvariti i u parnici tužbom koja se podnosi na osnovu člana 26. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Pretpostavka za takvu tužbu je da je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema članu 22. stav 1. navedenog zakona, pravo na pravično zadovoljenje ima stranaka čiji je prigovor usvojen, a ni jedan od revidenata nije podnosio prigovor za ubrzanje izvršnog ili stečajnog postupka u kojima je tražio naplatu svog potraživanja priznatog pravnosnažnim i izvršnim sudskim presudama. Pre početka primene navedenog zakona, u vreme kada su tužioci podneli tužbu, primerena naknada se nije ostvarivala u posebnom parničnom postupku već u postupku po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnetom na osnovu člana 8a Zakona o uređenju sudova (za sudske postupke u toku), odnosno u postupku po ustavnoj žalbi (za pravnosnažno okončane sudske postupke).

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, nema potrebe da se o reviziji odlučuje ni radi novog tumačenja materijalnog prava - Uredbe o evidentiranju dospelih obaveza društvenih preduzeća po izvršnim presudama za potraživanje iz radnog odnosa („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 23/12 i 87/12), koju revidenti smatraju pravnim osnovom njihovog tužbenog zahteva. Naime, po navedenoj Uredbi vrši se samo evidentiranje pojedinačnih i ukupnih obaveza društvenih preduzeća po osnovu donetih sudskih presuda koje su postale pravnosnažne do 30.06.2011. godine (član 2. tačka 1), ali ne i isplata tih potraživanja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom, a na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. istog zakona kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić