U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilja AA iz ... i mal. BB iz ..., čiji je zakonski zastupnik majka AA iz ..., čiji je punomoćnik Tanja Arsić advokat iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Josipa Kardov advokat iz ..., radi zaštite od nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 17/22 od 27.01.2022. godine, u sednici veća koja je održana dana 30.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilja izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 17/22 od 27.01.2022. godine.

ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtev tužilja i zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 621/20 od 13.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se odrede mere zaštite od nasilja u porodici, tako da se zabrani tuženom VV svako dalje vređanje i fizičko, verbalno, psihičko, ekonomsko i seksualno uznemiravanje tužilje AA i približavanje tužilji na rastojanju od 150 metara, pristup u prostor manji od 150 metara oko mesta stanovanja tužilje i pristup u prostor manji od 150 metara  oko radnog mesta tužilje, izuzev prilikom preuzimanja deteta kojom prilikom tuženi mora da se uzdržava od svih vidova nasilnog ponašanja, da se odrede mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na mal. BB i zabrani tuženom da pred maloletnim detetom iznosi uvrede na račun njene majke, uznemiravajuće tvrdnje i tvrdnje upravljene na izazivanje netrpeljivosti prema majci, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje i uznemiravanje mal. tužilje, te da ove zaštitne mere traju godinu dana sa mogućnošću produženja do prestanka razloga zbog kojih su mere određene, kao i da se obaveže tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja AA da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 184.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 17/22 od 27.01.2022. godine,  stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilja i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilja za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilje su izjavile reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju kojim je predložio da se revizija odbije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud ne uzima u razmatranje navode revizije izvan dozvoljenih razloga za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 12. ZPP nije predviđena kao revizijski razlog. U članu 407. stav 2. ZPP izričito je propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, a u pobijanoj presudi dao ocenu o bitnim žalbenim navodima i razlozima na koje pazi po službenoj dužnosti. Ocena o neosnovanosti zahteva za određivanje mera porodično pravne zaštite od nasilja u porodici, zasnovana je na pravilnoj primene materijalnog prava i navodima revizije nije dovedena u pitanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA i tuženi VV zasnovali su vanbračnu zajednicu u 2012. godine, njihova ćerka mal. BB rođena je ... godine, brak su zaključili 17.05.2018. godine, a do faktičkog prekida zajednice života došlo je 15.05.2019. godine, usled poremećenih bračnih odnosa, učestalih svađa i konflikata. Zajednica je prekinuta pod okolnostima konflikta koji se dogodio dana 14.05.2019. godine, a nastao je vezano za tužiljino odstupanje od prethodnog dogovora da je tuženi zajedno sa ćerkom sačeka u automobilu na stanici ispred njenog mesta rada, a iako je napolju padala kiša, ona je telefonom javila tuženom da je sačekaju malo dalje, što je izazvalo sumnju kod tuženog i povod za svađu. Kasnije, istog dana tužilja je pozvala policiju i nakon datih izjava tuženom su izrečene hitne mere privremenog udaljenja iz stana i zabrane da kontaktira tužilju i da joj prilazi. Trajanje mera nije produženo, mere su istekle 16.05.2019. godine, tuženi ih nije kršio.

U sprovedenom postupku je utvrđeno da tuženi nije ispoljavao nasilje prema tužiljama. Takvu karakteristiku nema njegovo ponašanje prema detetu, a ni prema supruzi od koje se u međuvremenu razveo. Posle prestanka njihove zajedinice, tužilja je u julu 2019. godine preuzela vozila marke „...“ sa popravke, nakon čega su skinute tablice sa vozila, nestanak tablica je prijavila policiji navodeći da sumnja da je to učinio tuženi, ali njena sumnja nije utemeljena na realnoj osnovi, odnosno dokazima koji bi ukazivali da je to učinio baš tuženi, a ne koje drugo nepoznato lice i zato se ne može uzeti kao relevantna po pitanju nasilja u porodici. Takvom se ne kvalifikuje ni okolnost da je tuženi poslao tužilji fakturu za popravku automobila koji je registrovan na njeno ime. Utvrđeno je da su nakon separacije tužilja i tuženi jednom prilikom imali međusobnu raspravu oko nepoštovanja dogovora u pogledu viđanja deteta i da je tužilja posle toga u toku dana osetila mučninu, vrtoglavicu i imala ubrzani puls, kao subjektivnu reakciju. Brak stranaka je razveden, maloletno dete povereno je tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava, visina doprinosa tuženog dečijem izdržavanju i model održavanja ličnih odnosa uređeni su prema njihovom dogovoru, nakon čega se komunikacija između tužilje i tuženog odvijala putem SMS poruka i odnosila se isključivo na pitanja vezana za njihovo zajedničko dete, a viđali su se isključivo prilikom dovođenja i odvođenja deteta koje nesmetano održava odnose sa ocem i živi sa majkom.

Odlučujući o tužbenom zahtevu, sud je imao u vidu nalaz i mišljenje Centra za socijalni rad koji takođe navodi da nakon isteka hitnih mera nije dolazilo do problema u porodičnim odnosima, da obe stranke pokazuju spremnost na saradnju sa službama, kao i da od separacije supružnika nije dolazilo do incidentnih događaja. Takođe, sud je imao u vidu nalaz i mišljenje veštaka doc. dr Borisa Golubovića specijaliste neuropsihijatrije i sudske psihijatrije i spec. medicine psihologije Sanje Vukomirović od 24.11.2020. godine, čiji je zaključak da sa sudsko-psihijatrijske i psihološke strane gledano, ne nalaze elemente koji bi ukazivali na postojanje nasilja između stranaka i da tuženi ne ispoljava nasilje u odnosu na zajedničko detete mal. BB, te shodno tome, ni veštaci ne nalaze potrebu za izricanjem mere zaštite od nasilja u porodici.

Istog je stava bio i prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, smatrajući da u konkretnom slučaju nije opravdano izreći mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na tuženog, s obzirom da se njegove radnje ne mogu podvesti pod standard nasilja u porodici. Subjektivni strah koji tužilja oseća u prisustvu tuženog nije zakonski osnov za izricanje mera zaštita od nasilja u porodici, jer nije potkrepljen činjenicama, a situacione okolnosti koje su prethodile podnošenju tužbe u ovoj parnici nalaze se u sferi poremećenih i disfunkcionalnih partnerskih odnosa, zbog kojih je brak razveden, a ne ponašanja koje se može standardizovati nasiljem u porodici, niti prema bivšoj supruzi, niti prema zajedničkom detetu. Od faktičkog prestanka bračne zajednice, tuženi nije ispoljio nijedan vid nasilja prema tužilji i zajedničkom detetu. Konkretne sporne događaje koje je tužilja označila, odnose se na skidanje tablica sa njenog vozila i sumnju tužilje da je to uradio tuženi, bez dokaza da je to tuženi zaista i uradio, kao i dostavljanje računa tužilji za popravku vozila, za koji tužilja smatra da ne treba da ga plati, što je stvar njihovih nerešenih imovinskih odnosa, a ne ponašanje tuženog koje se može okarakterisati kao nasilje u porodici.

Drugostepeni sud je prihvatio ocenu prvostepenog suda o neosnovanosti zahteva za određivanje mera porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici, te uz date razloge potvrdio prvostepenu presudu.

Po nalaženju nižestepenih sudova, nakon što je zajednica života parničnih stranaka prekinuta dana 15.05.2019. godine, tuženi nije ispoljavao nijedan vid nasilja prema tužiljama. Izrečene hitne mere radi otklanjanja rizika u bračnom sukobu 14.05.2019. godine, nisu produžavane, a ni u daljem tuženi se nije približavao mestu stanovanja ili mestu rada tužilje, osim u okolnostima koje se tiču zajedničkog deteta u cilju ostvarivanja kontakata, što funkcioniše po međusobnom dogovoru stranaka kao roditelja. Stranke komuniciraju putem SMS poruka, svakodnevno i po nekoliko puta tokom dana, ali isključivo u pogledu zajedničkog deteta i u tom smislu ne dolazi do bilo kakvih oblika nasilja od strane tuženog prema tužiljama. Ovakvo stanje je ustaljeno i ne predstavlja rizik po nastanak nasilja i eskalaciju sukoba. Iako tužilja navodi da prisustvo tuženog kod nje izaziva neprijatnost, gorčinu, bol, strah i uznemirenost, ocenjeno je da realno tužilja nije ugrožena od strane tuženog, te da ne postoji opasnost da će tuženi ispoljiti nasilje prema njoj i detetu, te samim tim da je zahtev za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici neosnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužilja nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.

Stav nižestepenih sudova kod ocene da je tužbeni zahtev neosnovan, zasnovan je na pravilnoj pravilni primeni materijalnog prava i stoga je prihvaćen od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Članom 10. stav 1. Porodičnog zakona propisana je opšta zabrana nasilja u porodici. Stavom 2. navedenog člana propisano da svako ima, u skladu sa zakonom, pravo na zaštitu od nasilja u porodici. Članom 197. Porodičnog zakona, u stavu 1. propisano je da nasilje u porodici predstavlja ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, a u stavu 2. imenovani su pojedini vidovi nasilja u porodici.

Mere porodično pravne zaštite propisane članom 198. Porodičnog zakona imaju preventivni karakter. Izriču se tek u slučaju utvrđenja da je nasilje u porodici vršeno i da je tražena zaštita svrsishodna. Ovde to nije slučaj. Incidentno ponašanje u danu iza kojeg sledi separacija supružnika, bez dokaza o prethodno ili ponovljeno vršenim vidovima takvog ponašanja da su ugrožavana pravno zaštićena dobra članova porodice navedena u odredbi člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, ne predstavlja osnov da se odrede tražene mere zaštite od nasilja u porodici.

Mere zaštite od nasilja u porodici propisane članom 198. stav 2. Porodičnog zakona, izriču se isključivo sa ciljem zaštite, iz preventivnih razloga radi sprečavanja daljeg nasilja. Svrsishodnost postoji ako je zaštita potrebna. U protivnom, tražene mere nemaju svrhu.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da tuženi svojim ponašanjem ne ugrožava spokojstvo, duševno zdravlje i telesni integritet bivše supruge. Njegovo postupanje ne može se okarakterisati kao nasilje u porodici, ni po radnjama, ni po učestalosti. Takođe, ne može se zaključiti ni da on vrši emocionalno ili psihološko nasilje nad zajedničkim maloletnim detetom BB, koju viđa i sa njenom majkom održava komunikaciju. Imajući u vidu da su odnosi postbračno stabilizovani i da tužilje nisu ugrožene ponašanjem tuženog, ocenjeno je da nije svrsishodno, ni opravdano izricanje traženih mera zaštite tužilja.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilja neosnovana, te da nisu ispunjeni uslovi za pružanje pravne zaštite tužiljama u smislu člana 197. Porodičnog zakona.

Takođe, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilja za naknadu troškova postupka po reviziji, s obzirom na ishod ovog postupka, kao i zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer to nisu nužni i neophodni troškovi za vođenje parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu odredbe člana 414. i člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić